ФЕЉТОН - КАРИ НЕ ЖИВИ ОД МЕЧА ДО МЕЧА: Услови у Звезди су били на нивоу највећих клубова у Европи

РИВАЛИТЕТ између Звезде и Партизана био ми је познат још од мојих играчких дана у Партизану, а и касније.

Фото Кари Пешић из времена кад је водио Црвену звезду / Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

Међутим, искрено, тада озбиљан спортски ривалитет није ни постојао. Зато што је Партизан тих година доминирао у смислу резултата, али и пажње и интересовања јавности.

Уз сав респект према Партизану, мој пут у стварању Звезде (избор и развој играча, филозофија тима и клуба, анимација публике, медија) био је другачији. Зато сам и желео да успоставим другарски и спортски однос с људима из Партизана. Сећам се да сам предложио колеги Душку Вујошевићу да од вечитог дербија, који је као догађај опстао из дана старе Југославије, поново заједно направимо спектакл. Где ће и једни и други навијачи заједно, сваки са своје стране, у спортском духу помагати свом тиму.

- Нема од тога ништа, Кари. Ово је Србија - био је одговор Дулета Вујошевића, а касније кад је све кренуло доста ствари сам доживео и разумео.

- Пешић не треба да буде изненађен што га Партизанова публика вређа, јер и поред тога што је тако сјајно водио репрезентацију на Европском првенству у Истанбулу и био светски првак, требало би да зна, сад када је поново у Србији, да није више тренер репрезентације већ Црвене звезде.

БИО сам изненађен, али сам био убеђен и тада а и сада, да смо имали добру шансу. Да нам је недостајала само мала подршка да поново направимо нешто што је некада био догађај за читаву спортску Југославију.

Упркос томе ми смо наставили својим путем. Направили смо екипу, вратили навијаче који су се врло брзо идентификовали са нашим младим играчима (Бјелица, Штимац, Кикановић, Кешељ, Недовић...). Јавност је била одушевљена нашом игром, а посебно понашањем. Некако се осећало: ово је Звезда, дошла је поново.

Наравно, што си више успешнији, очекивања постају све већа и већа. Помак је био очигледан. Људи везани за клуб су осећали велико задовољство, а наши противници исказивали респект. То је био наш први успех.

Мој поновни долазак у Звезду, 2011. године, изненадио је и мене. Највећи "кривац" је ипак био њен председник Небојша Човић. Познавао сам га из времена док сам водио репрезентацију Југославије. Ако нам је неко тада помагао ван Савеза, онда су то били ФМП и он лично. Нормално, и Воја Ђорђевић и "Синалко" као генерални спонзор.

ЧОВИЋ је имао веома озбиљне аргументе: играчки погон ­ФМП-а, хале и укупно озбиљан кошаркашки систем. Да би ми улио додатну сигурност, одвео ме је на састанак са тадашњим градоначелником Београда и председником Кошаркашког савеза Србије Драганом Ђиласом. Веровао сам у Човићеву енергију и систем који је створио у ФМП-у. За разлику од мог првог доласка, имали смо услове и логистику на нивоу највећих клубова у Европи. Наравно, помислио сам: "Ех то је то: услови, термини, дворане, опрема, реквизити, медицински тим..." Што се тиче играча, било их је много. Додуше, не довољно талентованих за високе захтеве и за постизање експресних врхунских резултата, који се увек траже од Звезде. Међутим, сваки дан проведен с њима био је за мене ново искуство. Дан ми је био испуњен, реакција играча и жеља за напретком ме је додатно мотивисала.

То је време када се појављује једна од најталентованијих генерација (1994. и 1995. годиште) у српској кошарци, одлично селектирана за модерну кошарку, са два изузетно талентована тренера, Миланом Мандарићем и Марком Бараћем. Имао сам велико задовољство да сарађујем с њима. Уосталом, мој задатак је и био да помажем свим тренерима и да заједно успоставимо модел-концепт селекције, методике тренинга-обуке и наравно, стила и начина игре, по чему ће се у будућности препознавати Звездини играчи. Систем сарадње и комуникације тренера био је одличан.

СЈАЈНО смо функционисали, али није било довољно времена да све легне на своје место да би Звезда већ у тој сезони могла да буде компетитивна у АБА лиги и да побеђује Партизан. Тај састав је био други тим у односу на данашњу Звезду. Ипак, било је очигледно да постоји лепа перспектива. Човић ме је желео дугорочно на клупи, али сам га на време обавестио о мојим плановима. Знао је да сам желео да наставим живот у Немачкој. Нормално, нисмо то давали у јавност. Рекао сам му: "Моја мисија је била да дођем, да помогнем, али даљи планови су ми везани за немачку репрезентацију."

Председник Кошаркашког савеза Немачке Инго Вајс инсистирао је да се вратим. И он и немачка федерација су ме задужили и трудио сам се да им увек будем на располагању, макар и саветом. Пре поласка за Београд ми је рекао:

- Ти идеш у Звезду, али од лета желим да ми помогнеш да мало уредимо наш систем, а онда ћемо да се договарамо до Олимпијских игара у Бразилу 2016.

У уговору са Звездом имао сам клаузулу да могу да тренирам Немачку, коју сам узео преко лета и с њом се без пораза квалификовао за Европско првенство 2013. Али сам тада одлучио да завршим своју мисију са Звездом.

Живимо у време кад се у врхунском спорту признају само победе. Кога брига за стварање играча. Сви воле нове, младе кошаркаше, али више од тога их занима да ли си победио или изгубио. Свакако, нисам долазио у Звезду да бих губио, али желео сам да побеђујемо на неки други начин: да стварамо играче, да се природно развијамо све док не дођемо до континуитета. Никада нисам желео да живим од меча до меча, већ у процесу који ће створити услове да побеђујемо у континуитету. Био бих луд да кажем да нисам жарко желео титулу са Звездом, али сам имао у глави свој пут до титуле, који је мало другачији.

МИСЛИМ ДА ЗНАМ, A НЕ ЗНАМ

ОД ПОЧЕТКА сам схватио и створио везу између онога што сам желео да постигнем и онога што још треба да научим да бих остварио своје циљеве. Моја предност у свему томе је била то што сам одувек знао да признам грешку или незнање. Учио сам тако што сам одговарао на питања. Знам, мислим да знам, не знам... Боље је рећи - не знам, него - мислим да знам! Незнање није грех ако је тренер: - свестан шта не зна и - ако жели да учи, и да ради.

Тренер стиче ауторитет пре свега знањем и радном етиком - он треба да буде спреман да одговори на сва питања. На почетку моје тренерске каријере нисам имао до краја изграђену филозофију. Имао сам мишљење, став о кошарци, идеје, генерално о нападу, одбрани, тренингу. И даље, како то спровести. И моја филозофија се развијала. Али, схватио сам да то не гарантује успех. Начин на који се примењују знање и искуство је најважнији. Искуство постаје квалитет ако тренер зна да га примени. Важно је како подучавати и шта, али је још важније - шта и како то прихватају играчи, јер сви они су различити, не уче на исти начин и истом брзином.

Оно што сам имао, ставио сам у функцију свакодневне комуникације са својим играчима, на терену и ван њега: ентузијазам, мотивацију, квалитет укупног рада надокнађивао сам квантитетом, односно великом количином рада. Прво сам био играч-тренер, па тренер, па сада када имам сопствену кошаркашку филозофију - и учитељ и тренер. То је нешто што ме чини срећним, да едукујем и тренере и играче, да им мењам навике и стварам нове. Најбоље од свега у мојој професији је то што некога могу да учиним бољим и што сам привилегован да сам добио поверење да носим одговорност и за играче и за екипу и за клуб.

У ПОНЕДЕЉАК: УВЕК У СЛУЖБИ СРПСКЕ КОШАРКЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НИКАД ВЕЋА ДРАМА У ФИНАЛУ: Протв Аргентине Бодирога је преузео одговорност

29. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НИКАД ВЕЋА ДРАМА У ФИНАЛУ: Протв Аргентине Бодирога је преузео одговорност

29. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СПЕЦИЈАЛНИ ЗАДАЦИ ПРОТИВ САД: Амерички играчи постају нервозни кад треба да играју без лопте

28. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПРИПРЕМЕ ЗА САМО ЈЕДАН МЕЧ: Пешић послао јасну поруку и свом и противничком тиму када је рекао да ћемо победити Американце

27. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације