ФЕЉТОН - НИКАД ВЕЋА ДРАМА У ФИНАЛУ: Протв Аргентине Бодирога је преузео одговорност

ПРИПРЕМАТИ финале против Аргентине је било много захтевније и теже од припреме наше утакмице са Американцима.

Бора Станковић уручује медаљу Карију Пешићу / Из приватне архиве Светислава Пешића

Прво: Почели смо да играмо сваки дан, и због ТВ преноса за Европу у неуобичајеном времену. Финале смо морали да играмо за мање од 24 часа после утакмице против Новог Зеланда. Наравно да је са аспекта самопоуздања увек боље победити, поготово ако играш квалификационе утакмице и то свакодневно. Међутим, обе утакмице, у четвртфиналу против САД и у полуфиналу против Новог Зеланда, захтевале су огромну енергетску потрошњу као и менталну. Друго: Финале смо играли против Аргентине, која је била баш екипа, са искуством, безброј изванредних појединаца како из НБА тако и из најбољих европских клубова.

Имали су континуитет, играли дуго заједно у репрезентацији и у својим клубовима, једноставно "знали су се". Није ни чудо да су на следећем великом такмичењу, Олимпијском турниру у Атини 2004, освојили златну медаљу. Овде ФИБА правила игре нису давала никоме предност, ни нама ни њима.

То је било велико финале, једно од најнеизвеснијих у историји кошарке, фантастична борбеност свих играча и њихових и наших.

Као и против Американаца, добили смо прво полувреме (41:39) и последњу одлучујућу четвртину (23:18), што нам је донело продужетак. Опет смо имали проблема у трећој четвртини коју смо изгубили са 18:11.

НАШ основни задатак у одбрани био је као и против Америке, што мањи број поена из транзиције (укупно 16 поена). За разлику од четвртфинала, против Аргентинаца смо морали да будемо много бољи и агресивнији у контроли шутева за три поена (укупно 5-22, 23%). Само захваљујући великој борбености наших играча и огромној жељи да се постигне победа, елиминисали смо њихово најјаче оружје - шут за три поена: Хуго Сконокини 1-7, Алехандро Монтекија 1-3, Андрес Ночони 0-2, Рубен Волковиски 1-4 и Емануел Ђинобили 0-2.

Иако смо веома добро контролисали офанзивни скок, следећи препознатљиви квалитет наших противника (само осам офанзивних скокова), никако нисмо успели да исконтролишемо унутрашњу игру Аргентинаца.

Од укупно 77 поена, 42 поена постигли су из рекета. Фабрисио Оберто за 40 минута 28 поена (шут из игре 11-18, 61%) Скола 11, Волковиски 11 поена.

У ДРУГОМ полувремену нападали смо преко наших центара. Желели смо да оптеретимо Оберта, који је очигледно имао свој дан. Понекад је најбоља одбрана против добрих нападача управо наш напад. Нажалост, били смо доста непрецизни (Дивац 1-8, Котуровић 0-7). Али, ипак, захваљујћци изванредној одбрани у транзицији и одбрани на спољњим позицијама, као и реализаторским способностима Бодироге (6-8 за 2 поена), и Стојаковића (такође 6-8 за два поена), високим процентом искоришћених слободних бацања (Бодирога 9-10 и Стојаковић 8-8) одржавали смо наше шансе за победу.

Шта се догодило кад смо два и по минута пре краја губили с осам поена разлике (74:66)? Бодирога је осетио да је дошло његових пет минута, али то су и остали играчи видели. Из те завршнице, вероватно најдраматичније у којој сам учествовао, посебно памтим тајм-аут минут и по пре краја, који је тражио Рубен Мањано (Ruben Magnano) после Бодирогине тројке.

Пред сваки тајм-аут имам идеју о томе шта бих да саветјујем играчима. На том тајм-ауту против Аргентине, док сам размишљао шта би требало да кажем, Бодирога је све већ рекао: "Имамо их, имамо их, "ајде сад... Имамо их!"

ТАКВЕ емоције је имао исто кад је промашио одлучујући шут против Шпаније на отварању шампионата. Ја због тога сигурно нисам рекао - хајмо сад све на њега - али сам показао пут како да одиграмо у односу на то како смо припремали утакмицу и каква је била тренутна ситуација. Бодирога је имао огромну сигурност. Преузео је одговорност и практично их сам победио. Вероватно се све ту спојило, јер су они који су му тражили ману стално говорили да не може да погађа тројке. Е, онда је он рекао: Не умем! Једна тројка, па друга... И то не НБА тројка са 7,24 м већ много даље. У том финалу је надокнадио све оно што га није хтело на том шампионату.

У регуларном времену било је 75:75. У продужетку је било много једноставније. Имали смо психолошку предност, квалитет, искуство, али и знање како да приведемо крају утакмице које се играју "на једну лопту". Добили смо продужетак са 9:2.

У тим тренуцима и ниси толико свестан значаја таквог једног успеха. Нормално, знаш шта си спортски урадио - освојио си златну медаљу у срцу америчке кошарке - али какав траг то оставља у историји једног спорта, у срцу једног народа...

КАД смо слетели на Аеродром "Никола Тесла" у Београду, 40 часова после победе у финалу, дочекале су нас стотине новинара, хиљаде грађана и малтене читав државни врх. Реке људи су стајале поред ауто-пута који је ишао ка центру града, сви су се тискали, млади и стари, родитељи са децом. На лицима тих људи видео сам огромну захвалност и неизмерну срећу. Али, то није било све.

Испред Скупштине града Београда сачекало нас је више од сто хиљада људи! Попели смо се на тај чувени балкон, резервисан за спортске јунаке Југославије и Србије. Рекли су нам да их је у околним улицама било још, али да једноставно тај простор није могао да прими више. Људи су причали да никада нису видели тако дуг шпалир људи од аеродрома до центра, иако је било и пре тога великих успеха и славља.

На том балкону осетио сам неописиву експлозију радости која је у свима нама будила понос. Схваташ да није мала ствар донети такву енергију и радост свом народу, пробудити у људима наду, па макар и тих неколико дана колико је трајао шампионат у Индијанаполису... Да то нисам доживео, био бих сиромашнији за један такав догађај у свом животу.

БОРА СТАНКОВИЋ О КАРИЈУ

БЛИЖЕ смо се упознали у Бормију 1987, када је југословенска репрезентација освојила злато на Светском првенству за играче до 20 година, у игри каква није виђена... Постао је једини стручњак који је освојио сва ФИБА такмичења: Кадетско (1985) и Јуниорско (1986) првенство Европе, Омладински шампионат света (1987), Европско првенство (Немачка, 1993; Југославија, 2001) и на крају Светско првенство (Индијанаполис, 2002). Од свега што је постигао, мени је најзначајнији, али и најдражи - Индијанаполис 2002. Златна медаља на том Светском шампионату јесте један од најзначајнијих резултата у историји наше кошарке. За мене сребро из Мексико Ситија 1968. остаје као први велики успех, јер смо са селектором Ранком Жеравицом (један од Пешићевих тренера) први пут освојили олимпијско одличје. Био је то незамислив подвиг у то време. У истој равни је Индија - наполис као тријумф у срцу америчке кошарке против њихових професионалаца, а затим и невероватан преокрет у сјајном финалу с Аргентином.

На победничком постољу, када сам последњи пут у улози генералног секретара ФИБА после 26 година предавао медаље, памтим тренутак када сам се руковао с Пешићем.

Кад смо се пољубили, рекао ми је: "Хвала за све што сте чинили и што чините за кошарку!" Ја сам му узвратио: "Хвала теби што ме на овај начин испраћаш у пензију!"

СУТРА: ЗВЕЗДА - МЕРИЛО ЈЕДНОГ УСПЕХА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СПЕЦИЈАЛНИ ЗАДАЦИ ПРОТИВ САД: Амерички играчи постају нервозни кад треба да играју без лопте

28. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПРИПРЕМЕ ЗА САМО ЈЕДАН МЕЧ: Пешић послао јасну поруку и свом и противничком тиму када је рекао да ћемо победити Американце

27. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЗЛАТО У ТУРСКОЈ СЕ ПОДРАЗУМЕВАЛО: У Истанбулу Пеђа Стојаковић је био МВП шампионата

26. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЗЛАТО ПЛОД ДОБРЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ: Тренер је само карика у ланцу, успех стиже кад се на сваком месту налази прави човек

25. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације