ФЕЉТОН - ПРОРОЧАНСТВО МАЈКЕ ДУШАНКЕ: Навијао за Звезду, али ме је тренер Рајче убедио да ћу у Партизану добити бољу прилику

ПРЕ но што сам дошао у Партизан, само два пута сам био у Београду. Први пут са мамом, татом и братом, када смо били у посети стрицу.

Дочек Нове године са оцем Сретеном, мајком Душанком и братом Предрагом, Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

Тада смо ишли да видимо Палату "Албанија", у то време највишу зграду на Балкану. Стајали смо испред ње и, гледајући ка небу, бројали спратове. Био је то велики доживљај. Други пут, играли смо са Железничаром из Београда, тадашњом филијалом Партизана.

За разлику од овог модерног времена, где играчи имају по неколико тренера у једној сезони, ја сам имао четворицу у целој каријери: Звонимира Минчића, Бранислава Рајачића, Ранка Жеравицу и Богдана Тањевића. Лука Станчић ме је кратко тренирао, док је Тањевић био у војсци.

Мој отац Сретен, заљубљеник у фудбал, био је члан Радничког. Кратко је играо фудбал у том клубу. Растао сам у спортском окружењу. Таква је била Новосадска улица, такво је било моје друштво. Из наше улице је и породица Пауновић, из које је и један од најпознатијих спортиста из тог краја - Чика Паун. Моја оријентација према спорту нема корене у породици, мада су ме родитељи подржавали у томе. Тата и деда Светислав били су спортски типови у тој мери што су редовно ишли на фудбалске утакмице Радничког, а после и на моје мечеве.

ПОПУТ већине породица после Другог светског рата, и наша је живела скромно. Моји су родитељи увек успевали да будемо, да тако кажем - натпросечно скромни. Брат и ја смо расли окружени љубављу у патријархалној атмосфери, у фамилији пуној оданости и солидарности. Стриц није имао децу па смо и ми били његови. Преко лета смо одлазили у Краљево код маминих, код ујака и тетке. Они су, заправо, били из села Врба поред Краљева.

Отац Сретен је био обућар и сарач, а мама Душанка кројачица и домаћица. За Ускрс смо брат и ја облачили нову униформу. Захваљујући мами, која је то сама правила, били смо међу најбоље обученима у крају. Шила је целој нашој улици гардеробу и све што је требало. Брату и мени, поред осталог, предивне сомотске панталоне које су биле у моди.

Моје су често биле блатњаве јер сам у њима бранио, па сам морао да их перем на чесми.

Или да примењујем стари трик: кад повучем сомот нагоре, панталоне су чисте, кад га спустим, онда се појави блато...

Одлазак на море је био луксуз. Први пут сам видео море "уживо" тек 1968. године, кад сам с Партизаном играо против Задра.

МАМА је водила рачуна о нашем образовању. Трудила се да нам на разне начине отвори нове видике. Зорица Пауновић, Чика Паунова супруга, давала нам је допунску наставу.

Пошто су станари Новосадске улице били као једна велика породица, маме су често дискутовале о својој деци и о томе како виде њихову будућност. Тих година родитељи су уписивали децу на језике, углавном на енглески и француски, а мене је мама дала на - есперанто! Једног дана, преда мном су је питале комшинице, које су дошле на кафу:
"Зашто, Душанка, есперанто, а не неки други језик!?"

"Зато што је есперанто међународни језик, а мој Света ће да буде светски човек", одговорила им је лежерно, као да прича о нечему што се подразумева.

То су, иначе, била моја прва знања ван "пиротског језика".

КАО прваци Србије, играли смо октобра 1967. у Пироту на квалификационом турниру за попуну Прве лиге, тада највишег ранга у Југославији, чија репрезентација је неколико месеци раније постала вицепрвак света у Монтевидеу, вођена селектором Ранком Жеравицом. Поред тога што сам имао важну улогу у првом тиму, играо сам те године и за јуниоре Пирота, с којима сам учествовао на изузетно јаком Јуниорском првенству Србије у Краљеву. Домаћа Слога са Дуцијем Симоновићем, Партизан са Џакулом и Латифићем, Црвена звезда са Славнићем и Капичићем... Играчи рођени 1948. и 1949. Тада, са 18 година, видео сам да припадам групи најталентованијих играча Србије на мојој позицији.

Била је јака конкуренција, што ме је додатно мотивисало: Пазман, Тањевић, Мановић, Славнић, Бизјак, као и нешто млађи Горан Ракочевић и Срећко Јарић.

Читав Пирот је живео за те квалификације. Сви су очекивали прво место. Поред нас, учествовали су и прваци осталих шест република: Слован из Љубљане, Младост из Загреба са Дамиром Шолманом, Млада Босна са Даворином Поповићем Пимпеком и Бруном Сочеом, мојим потоњим великим пријатељем, затим Маврово као првак Македоније и Иванград из Црне Горе. Тада су уз Прву савезну лигу Југославије са 12 клубова постојале и републичке лиге, а већ наредне сезоне уведене су две друге лиге, Исток и Запад.

ПОСЛЕДЊЕГ дана изгубили смо одлучујућу утакмицу од Младе Босне, која се са Слованом пласирала у Прву лигу. То је за мене изгледало као крај света... На том турниру Мирко Новосел је био један од судија, а први пут се појављују такозвани скаути (не у данашњем смислу, већ су то били тренери прволигашких клубова). Бруно Соче је био најбољи стрелац турнира, а мене су прогласили за најбољег играча, што је било пресудно да ме Бранислав Рајачић Рајче позове у омладинску репрезентацију Југославије.

Много година касније, судбина ће опет спојити Младу Босну, Бруна и мене. У још једном незаборавном окршају...

Кад је пропао сан о Првој лиги, управа је следеће године одлучила да Зоран Лазаревић и ја, који смо важили за најперспективније, можемо да наставимо каријеру у већим клубовима.

Тако је Зоран завршио у Црвеној звезди, а ја у Партизану, у који је стигао и Бруно Соче, који ће постати мој велики пријатељ. Навијао сам за Звезду, али ме је Рајче убедио да ћу добити бољу прилику у Партизану.

ПРВИ дани у Београду за мене су били веома тешки. Било је лето. Тек сам био напунио деветнаест година, град празан, нови саиграчи, нов тренер... А притом мој пиротски језик нико не разуме. Чим заустим нешто да кажем, сви падну у несвест. Није ми било пријатно.

Бранио ме је само Жарко Зечевић Зека, с којим сам тада започео пријатељство које и данас траје. У тим тешким тренуцима био је и мој "шофер", пошто је једини имао аутомобил у том тиму Партизана - елегантни "тристаћ" .

Одмах сам осетио сву оштрину тренинга код тренера Рајачића. Строгоћа, крајње професионалан однос. Нема опуштања, кашњења, изговора. Једном закасним на тренинг, а Рајче ме пита пред свима:

"Зашто касниш?"

"Трамвај је каснио", кажем му.

"Да ли ти знаш да трамвај почиње да ради у четири ујутро!"

СУТРА: ЦЕЛО ПРВЕНСТВО НА "ЖЕРАВИЦИ"

Препоручујемо

Фељтон

0 6

СПОРТСКА ТРАГЕДИЈА: Како је Кари Пешић баталио фудбал (ФЕЉТОН)

13. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - ПРОМЕНА "КРВНЕ СЛИКЕ" БАНКАРСТВА: Већина великих банака је у рукама странаца, у државним рукама остала Поштанска штедионица

12. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ХАОС ОКО СТАРЕ ДЕВИЗНЕ ШТЕДЊЕ: Велика инфлација је решена програмом "деда Аврама"

11. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРВА ТРОЦИФРЕНА ИНФЛАЦИЈА: Општи ниво цена се из године у годину повећавао

10. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације