ФЕЉТОН - СУКОБИ НА ТАЛАСИМА СТУДЕНТСКЕ БУНЕ: Убрзо је почео "обрачун" међу функционерима СК Србије и Београда

БИО сам један од пет београдских новинара који је на захтев студената, али и београдских политичких форума, био на Електротехничком факултету по завршетку студентских протеста јуна 1968. године, на "суочавању о студентском бунту".

Милиција код подвожњака 3. јуна 1968. године, Фото архива "Новости"

На њиховом терену. У пуном амфитеатру студенти, и само пет професора и пет новинара.

Беспрекорно озвучење и двеста, а можда и више младих. Свакоме од нас било је јасно да су нас гурнули пред суд студената. Ваљало је оправдати сваки наслов, сваку вест.

На моју срећу, био сам најмлађи. Рачунао сам да ћу закључити како да се поставим из онога што буду говориле старије колеге, као Фране Барбиери, главни уредник НИН-а, или Милан Бајец, уредник у "Борби". Добро је, дакле, бити последњи. Али - нико од колега пре мене није добио шансу да изговори више од реченице-две.

КАДА сам се и сам нашао пред микрофоном, нико - у то сам убеђен - није чуо ни моје име нити из које редакције долазим, јер смо сви дочекивани звиждуком. Колеге су губиле живце и брзо напуштале говорницу.

Определио сам се за тактику "изнуривања". Они су звиждали, ја сам ћутао не покушавајући да изговорим ни реч. Тада сам пушио, а у дворанама и на скуповима то није било забрањено. Мирно сам запалио цигарету.

У једном тренутку граја се утишала. Моје прве речи су изразиле чуђење што су се тако непрофесионално понели. Наиме, појачало је било на самој говорници. И мирно сам им указао на могућност да појачам тон до краја и сам почнем да звиждим, с надом да ћемо се изједначити. А онда је стигло питање: "А из којег листа си ти?" На само спомињање имена "Вечерњих новости" сручила се нова салва звиждука.

ЧИЊЕНИЦА је била да су "Новости" лепљене на "стубове срама" по свим аулама факултета, где су се студенти повукли после збивања код подвожњака. Понудио сам им да се кладимо у било шта и да они пресуде ако не говорим истину када кажем да су се за тих немирних седам дана у свим ванредним издањима шест дана они налазили на првој страни и на ударном месту, неретко и упадљивије од ставова форума. Та једина прва страна те седмице која је остала без вести о студентском бунту била је на дан убиства Роберта Кенедија, брата раније убијеног председника Џона Кенедија.

Поступно, контакт је успостављен. Можда је одлучујућа била реченица: "Неко вас је навукао на идеологију 'шака пиринча", а то значи да сутра, када завршите студије електротехнике и радите крајње одговоран посао, прихватате да имате иста примања као најмање квалификован радник у истом предузећу. Стомаци су нам исти, али не и знање."

Можда их је продрмало и кад сам им рекао: "Чудно како ниједан од нас пет новинара није имао где испред факултета да паркира службена кола. А само је пет професора."

Штета што тада нисам повео фото-репортера, па да сутрадан објавимо у "Новостима" да они који се залажу за "шаку пиринча" возе татин службени аутомобил! Тада су у друштву стандардом одскакали само функционери и понеки директори највећих фирми. Тада није било "тајкуна".

НИ ОНДА нисам био, а ни сада нисам у заблуди да сам их тада у ма шта убедио. У сваком случају, студенти ми нису ништа опростили. Али, бар смо разговарали.

Нису имали програм, а ушли су у буну. Уз то, стари српски политички врх искористио је прилику да одмери снаге у својим редовима, не би ли се наплатили неки стари дугови, али и да виде колико њихови наследници имају моћи да се супротставе њиховој жељи да се врате на старе положаје. Иако ниједног тренутка није постојала опасност да студенти сруше власт, убрзо се иза оног што се дешавало на "главној сцени" одигравао "обрачун" међу функционерима у форумима СК Србије и Београда.

Ма шта ко мислио онда, али и сада, то је изнедрило веће слободе многим листовима - да са више објективности, поштујући правило да се чују обе стране, прате сличне студентске побуне. Негде средином недеље студентског бунта било је јасно да руководства морају да се огласе. Тачније - Централни комитет Савеза комуниста Србије.

ДОГОДИЛО се да су истог дана "Борба" и "Новости" дошле на идеју да објаве коментаре о студентском бунту. Схватајући потребу да имамо свој став, тог јутра, 8. јуна 1968. године, написао сам коментар, први откад је студентски бунт почео. Логично је било да га најпре погледа Глумац, као главни уредник. Нисам га пронашао и пустио сам текст на слагање, рачунајући да све можемо да променимо и током прелома листа.

Нисам знао да су у исто време код Моме Марковића, директора Компаније "Борба", затворени да им нико не смета, такође радили на коментару "Борбе" директор Милан Бајец, који је писао, и Глумац, који је текст дотеривао.

Према Глумчевом казивању, ту се нашао и Милован Данојлић, наш познати књижевник, а тада сарадник "Борбе". Секретарици је било речено да никоме не даје везу и да не говори где су и шта раде, јер је Мома Марковић хтео да има потпун мир како би могао да контактира са Брозом. И тако, време је пролазило, а Глумац се није јављао. И просто сам заборавио да некоме кажем да Глумцу обавезно покаже рукопис мог коментара.

ТОГА дана на улазу у Градски комитет срео сам Стевана Дороњског, секретара ЦК СК Србије. Добро смо се познавали. Рекао ми је да иде хитно на Брионе и носи текст саопштења ЦК СК Србије. Дао ми је папире, буквално сам само стигао да погледом прелетим преко текста. Учинило ми се да је превише помирљив. Дороњски се с тим није слагао. Рекао ми је: "Видимо се кад се вратим са Бриона."

И заиста, само неколико сати касније, када се Дороњски вратио, опет смо се срели на вратима Градског комитета. "Погледај", рекао је и пружио ми текст који сам видео тог јутра, пре поласка на Брионе. На два или три места Брозовом руком биле су унете неке не нарочито битне промене. Дакле, остао је помирљив тон.

И тог тренутка ми је пролетело кроз главу да се током дана ниједном нисам распитивао да ли је Глумац видео мој текст. Звао сам редакцију, питао да ли су нашли Глумца. Одговор је био негативан. Казали су још да је мој коментар већ у штампи.

ДАКЛЕ, шта је ту је - биће што ће бити! Овог пута, док сам читао свој одштампани коментар, већ сам знао и став ЦК СК Србије, односно - Броза.

Глумца сам видео тек када смо обојица у рукама имали прва издања и "Борбе" и "Новости".

Испричао сам му за два случајна сусрета са Дороњским, а он мени да је коментар Милана Бајеца, који је "Борба" објавила под насловом "Младо жито и кукољ", знатно оштрији и експлицитнији у оценама.

Када се оно што сам ја написао упореди са првим Борбиним коментаром, а посебно са другим, који је писао Славољуб Ђукић, виде се битне разлике. Овога пута "слобода је одшкринула врата" толико да је уредник рубрике у "Новостима" написао и објавио коментар који се разликовао од оног што су усаглашавали директор, главни уредник "Новости" и писац Бајец.

СУТРА: КАКО СЕ ПОВИЈАЛО "МЛАДО ЖИТО"

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СВАКО ЈЕ РАДИО СВОЈ ПОСАО: О догађајима 1968. одлучивала је реч Јосипа Броза, а.свако га је тумачио како му одговара

16. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРВИ ВЕЛИКИ ДРУШТВЕНИ БУНТ: Јун 1968. оставио је неизбрисиве трагове у политичкој пракси

14. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРВО "ЈУТРЕЊЕ" НА БРИОНИМА: Чишћење Србије од либерала одвијало се у две етапе

13. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИЗМЕЂУ ГОСПОДАРА И "ВОЉЕНОГ ВОЂЕ": Држава се суочила не са "либералима", већ са својим ћорсокаком

12. 11. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације