ФЕЉТОН - СРБИЈА НИЈЕ КРИВА ЗА АТЕНТАТ: Србија је била невина жртва аустроугарске агресије

НЕПАЖЉИВО или површно читање књиге Владимира Дедијера "Сарајево 1914", упркос издањима на енглеском и француском језику, може се приметити код многих аутора.

Фото Архива

Као и Корнволу, француском историчару Жан-Полу Бледу такође је био ближи рад Фридриха Виртла. Блед тако прихвата дефиницију да је "Црна рука регрутовала више младих људи родом из Босне, спремних да жртвују живот да би у личности надвојводе нанели ударац проклетој раси Хабзбурга", и продужава: "Пошто су обучени у Београду, младићи које је регрутовала Црна рука... прелазе у Босну. пре него што ће се придружити другим агентима који треба да попуне групу." Блед ипак екскулпира Пашића, али наводи: "Обавештени о плану, и његови га министри осуђују. То је прихваћено, али ипак никаква конкретна мера није предузета да се атентат спречи. Пашић је могао обавестити, дипломатским путем или другим каналима, аустроугарске власти о операцији предузетој да би Франц Фердинанд био убијен. Он се ту уздржао. Имао је још, дакле, могућности наређења пуковнику Димитријевићу да повуче упутства дата његовој групи у Сарајеву. Све у свему српски амбасадор у Бечу задовољава се изражавањем бојазни, пред једним аустријским министром, да би надвојводин живот могао бити угрожен за време посете у Сарајеву. Не само да је Црна рука, према овом историчару, припремила Сарајевски атентат 1914, већ у његовој књизи читамо да су "аустроугарски достојанственици првенствене мете за људе Црне руке. Већ је било предвиђено да се убије Франц Јозеф приликом доласка у Сарајево 1910. године (годину дана пре формирања организације Уједињење или смрт, тзв. Црне руке - прим. аутора)". Француски историчар је убеђен да је ова организација стајала и иза атентата који су "уперени против бана Хрватске и представника Монархије у Босни и Херцеговини".

ПОСТОЈЕ мишљења и да је Србија убила надвојводу јер је он био спреман да обнови аустријско-руске везе, а без помоћи Русије Србија није могла да оствари своје програме територијалног ширења. Француски историчар Жан-Жак Бекер професор универзитета и председник Центра за историју Великог рата, у својој књизи "Година 14" (2004, 2013), заступа управо супротно становиште од поменутих аутора. Излишно је поменути да је и он врло детаљно читао Дедијерову студију Сарајево. Он каже да је, као и пре 100 година, тако и касније, опстала више него чврста хипотеза да је о атентату одлучивала и организовала га мала група босанских ђака, усхићених националиста, окупљена око Принципа, но да атентат не би био могућ да се није умешала Црна рука да им на њихову молбу да оружје. Бекер припада једном мањем броју историчара који помињу чињеницу да је Црна рука у последњи час покушала да спречи атентат. Српска влада, по Бекеру, не сноси никакву одговорност.

Чињеница јесте да су неке од припрема извршене у Србији (али тајне - прим. М. Б.). Сама влада, када су се пронеле гласине о покушајима неких наоружаних ђака да пређу у Босну, то није успела да спречи. Бекер је изричит када каже: "Постоји хипотеза, која се често истура, да је атентат дело Црне руке, али ниједан елемент то не потврђује. Саучесништво - да, организација - не.

АMEРИЧКИ историчар Дејвид Макензи у својој књизи о пуковнику Апису, поставио је 1989. сва питања која су поново постала актуелна 2014. године: Да ли је Србија била невина жртва аустроугарске агресије? Или је Србија сама планирала, или бар знала, да ће у Сарајеву бити убијен аустроугарски надвојвода? Тада је Макензи писао да југословенски научници скоро једногласно одбијају немачке и аустријске тврдње да је првенствено Србија крива за убиство и Први светски рат. Писао је да Југословени још увек расправљају о томе коме припада "заслуга" за убиство надвојводе и колико је Београд знао о завери, "али сви у атентату виде праведну одмазду за анексију Босне". После упоређивања свих њему доступних извора и литературе, тврдио је да је Апис у једном тренутку мислио да би било корисно уклонити Фердинанда као претњу Србији. Касније се предомислио и покушао да спречи атентат, али младобосанци нису хтели да послушају. Они су планирали атентат из личних разлога. "Тврдња коју је изрекао на суду у Солуну, да је он смислио заверу а његови агенти је извели, била је претерана", пише Макензи. Макензи сматра да би и без помоћи Аписа дошло до атентата.

У СРПСКОЈ историографији, после радова Андреја Митровића, нису отварана питања сразмере повода и узрока Првог светског рата и, следствено томе, ни питање улоге српске владе и фактора из Србије у припреми Сарајевског атентата 1914. године. Капитални резултати професора Митровића су се темељили и на његовим властитим истраживањима у бечким и немачким архивима, на државним и личним фондовима, али и на грађи која се чува у српским и светским архивима. Радови Андреја Митровића и Милорада Екмечића поставили су у бољи историјски контекст некадашња сазнања писаца и савременика о Сарајевском атентату. Значајно су допунили и превазишли, некада светски познато, велико дело Владимира Дедијера, "Сарајево 1914". Широкој јавности је, коначно, 1992. постала доступна штампана, а потом 1936. године забрањена, књига Владимира Ћоровића о односима Србије и Аустро-Угарске.

ЗА ТЕМУ су од значаја и радови Ђорђа Станковића о Николи Пашићу, посебно она сведочанства о жељама српског државника за трајним побољшањем односа са Аустроугарском после балканских ратова. Овде је од нарочитог интереса скупштински експозе Николе Пашића, од 16/29. октобра 1913. године. Захваљујући појединачно европским државама на подршци Србији и очувању мира, он је истакао две битне ствари.

Прво, да је после сјајних победа српском народу, као и балканским државама, потребан мир и период мирног развоја у свим областима: "Краљевска Српска влада уверена је, да је потребан народу српском дуги период мира ради култивисања добивених покрајина и свестраног развијања, и с тога је задахнута тежњом да са свима суседима и осталим државама живи у миру и пријатељству, и да уклања ове сметње, које би слабиле политику мира и доброг суседства." Истакнуто је да је, упркос израженој спремности Србије да поступа по жељама Великих сила у питању Албаније и признавања границе утврђене у Лондону, Србија била изненађена ултиматумом Аустроугарске да се српска војска повуче у року од осам дана.

СУТРА: Пашић је хтео да се поклони Бечу

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БЕЧ ОДБИЈА ДИПЛОМАТСКО РЕШЕЊЕ: Ултиматум Србији је рађен да би био одбијен

07. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ФАЛСИФИКОВАЊЕ БАЛКАНСКЕ ПРИЧЕ: За време аустријске власти у Босни је били 87 одсто неписмених

06. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - УМИШЉЕНИ ПРЕВЕНТИВНИ РАТ: Осуђен је само немачки кајзер због напада на Белгију

05. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - УЗРОЦИ ИЗБИЈАЊА ВЕЛИКОГ РАТА: Србија је оптужена за покрет који је деловао изван њених граница

04. 08. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације