Фељтон

ФЕЉТОН - СКУПО ПЛАЋЕНА ШКОЛА ЖИВОТА: Пекић грозничаво покушава да надокнади насилно прекинуту младост

Др Срђан Цветковић

27. 07. 2021. у 18:00

МЛАДИ Борислав Пекић је такође у тешким условима казнионе у Сремској Митровици (1949-1951) зарадио трајну болест плућа коју је вукао кроз цео живот.

ФЕЉТОН - СКУПО ПЛАЋЕНА ШКОЛА ЖИВОТА: Пекић грозничаво покушава да надокнади насилно прекинуту младост

Након што му се здравље у Митровици озбиљно погоршало, пребачен је у Ниш и тамошњу затворску болницу. Службеници из затвора наводе да је и млади Пекић, који је боравио у КПД Ниш, преживео туберкулозу захваљујући, пре свега, пакетима које му је често доносио отац Војислав, иначе високи савезни чиновник. Током боравка у КПД Ниш Пекић је према сведочењима бивших васпитача тог затвора био једна од главних узданица културног живота.

На тај начин је "убијао време", уједно се на неки начин припремао за каријеру писца и сценаристе на "дарованој слободи". Неуморно је читао и гутао све што би му смислено дошло под руку из затворске библиотеке. Радио је сценарија за домске представе и учествовао као нека врста сценаристе-драматурга у постављању других представа, најчешеће Нушића. Затворска управа у Нишу га је још тад приметила као врло талентованог за ове послове.

Молбе за помиловање упркос болести никад није писао. Противило се то његовим принципима, за које је држао да су политички нужни, а изнад свега часни. Сматрао је недостојним да милост моли од оних које је за немилосрдност оптуживао, "да пузи пред онима које је у ту прашину хтео оборити".

ПРИЧАЛО се да је отац Војислав, као полицијски чиновник, дошао до Ранковића и да је Бориславу понуђено да потпише да се одриче идеја СДОЈ у замену за пуштање из затвора. Он је наводно демонстративно поцепао папир и одбио речима - "Живела демократија!" Ту у Нишу Пекић је дочекао смрт Јосифа Висарионовича Стаљина (5. март 1953), након чега је дошло до видне либерализације у друштву али и затворима и логорима у Југославији. Томе је, између осталог, могао да захвали за свој скори излазак на слободу. Наиме, за Дан републике 1953. револуционарне власти су се похвалиле највећом амнестијом политичких осуђеника у историји. Тада је затвор напустило више хиљада затвореника и логораша, а међу њима помилован је и Борислав Пекић.

ГРАЂАНИ ДРУГОГ РЕДА

СУПРУГА Борислава Пекића Љиљана је овако описала страдање својег оца и породице у јесен 1944: "Прошло је више од седамдесет година од како је мој отац Душан Глишић убијен од стране Озне, а његово име објављено на насловним странама `Политике` и `Борбе`. Страдао је са хиљадама људи који су убијани и затрпани у неку до безбројних јама широм Србије и Београда. Ми смо избачени из стана на цичу зиму, нисмо могли ни личне ствари да узмемо. Моја мајка је остала сама. Ја сам имала осам, а мој брат Омиљ дванаест година. Нашли смо се на улици, а моја мајка нигде није могла да се запосли са двоје мале деце. Без средстава за живот читавих 11 година после рата, иако је била дипломирани правник. Без права гласа били смо грађани другог реда. Били смо више гладни него сити и да није било рођака и пријатеља, могли смо да се мрзнемо на зими или умремо од глади.

При изласку са робије, у отпусно-пријемној канцеларији Управе узео је отпусницу, "неугледно парче хартије" која нетачно потврђује да је издржао 15 година робије, док их је стварно било тек пет, и своју плату за тих пет година, један месец и три дана. По одбитку шест месеци истражног затвора, два динара и 75 пара на дан. Затим је извршен прилично небрижљив лични претрес и одузети му сви рукописи, да би му исти, после цензуре, били враћени. Један детаљ приликом пуштања на слободу из затвора у КПД у Нишу добро оцртава његов карактер и непоколебљиве моралне назоре. На затворској капији после петогодишње робије нудили су му целу хрпу пенкала да изабере. Али не, принципијелни Пекић тврдоглаво је чак и тада пред вратима затвора инсистирао да добије баш то своје пенкало.

ЗАТВОРСКЕ дане Пекић је касније преточио у тротомно студиозно дело о затворском животу уопште, "Године које су појели скакавци", које је постало велики бестселер. У њима, осим сећања и запажања о личној судбини, преиспитује антрополошки аспект затвора и коресподенцију затворског живота са цивилизацијом на слободи, као другим моделом истог заточеништва у комунизму.

"И робија какву сам упознао, и социјализам, какав смо упознали, људски су порази. Некада је за мене једина разлика била у томе што сам знао да се са робије кад-тад излази, а мислио да се из социјализма не излази никад... Полицији постреволуционарних година, њеним иследним и затворским органима, као ни социјалистичком правосуђу, нисам, надам се, ни у чему остао дужан. Насликао сам их онако како су хтели да изгледају, не знајући да ће доћи време када се том сликом неће више поносити. Они су, уосталом производ свог времена, коме и ми дугујемо своју слику из тог времена. Поново ћемо се срести, као теме, у будућности, за столом историчара, који многе од наших циљева, неспоразума, омраза, неће разумети."

Након помиловања по изласку са робије крајем 1953. на железничкој станици у Београду сачекали су га родитељи, велики број пријатеља, у првом реду друштво са Симићевог мајура (изнад Славије - Чубура и Неимар).

НАСТАВИО је живот на "дарованој слободи" боравећи у кругу младих опозиционара и истомишљеника. Многе притиснуте породице "народних непријатеља" у том времену, инстинктивно, збијајући редове, повезивале су се често и браковима. Такав је и Пекићев случај. По изласку са робије зближио се и касније оженио будућим архитектом Љиљаном Глишић, коју је упознао једне вечери 1955. на картању. Она је била ћерка техничког директора "Времена", а потом и окупационог "Новог времена" Душана Глишића, стрељаног без суда новембра 1944, иначе зета Милана и Драгог Стојадиновића. "Становала сам у непосредној близини у Малајничкој улици и познавала Борислава Пекића само из виђења од своје ране младости, нарочито кад сам била у гимназији. Био је маркантна личност коју је човек морао да запази - страшно висок, некако је деловао већ својом маркантном појавом.

Још није носио браду и није имао наочаре, али ме је његова фигура и тада подсећала на Дон Кихота."

ГОДИНЕ по изласку са робије Борислав Пекић проводи у својеврсној самоизолацији. Посвећује се читању, интроспекцији, писању, студирању психологије. То је можда пресудан период у његовом духовном развоју, који је потом изнедрио све што је, у стваралачком смислу, Пекић урадио шездесетих и касније. Грозничаво покушава да надокнади године проведене у затвору и насилно прекинуту младост. Но, испало је да време у затвору и није било сасвим изгубљено. Била је то, у ствари, својеврсна скупо плаћена школа живота. По његовим речима, адолесцентску анархију је сменила дисциплина, а акцију медитација, веру сумња, а ирационалност разум, тело дух. Но и на "условној или дарованој слободи", како је волео да каже, и даље његова опсесија и основна тема опуса остаје оно што је предодредило и његов живот - природа тоталитарних режима и начин на који се у њима сналазе припадници грађанског сталежа. Нарочит предмет пажње су му униформисана лица - чиновништво, полиција, цариници... - једном речју, униформисана свест тоталитарног друштва.

СУТРА: КОЛЕГЕ ЈЕ ПОДСЕЋАО НА ДОН КИХОТА