ФЕЉТОН - ВИЗИОНАР МОДЕРНОГ БЕОГРАДА: Када је је Франсис Макензи стигао данашњи Трг Славија био је мочварно земљиште

БЕОГРАД 1876. Престоница кнежевине Србије, у трку да постане европски град, али још увек носи јак печат турске касабе.

Фото Архива

Из Лондона долазе два господина, један је наш, министар, дипломата и врсни економиста, Чедомиљ Мијатовић, а други је Шкот, Франсис Макензи, званично на дужности службеника британске амбасаде, али његова главна преокупација била је ширење побожности и трезвеног, здравог живота. Њих двојица су се познавали и врло ценили један другог. Чедомиљ је био ожењен Енглескињом Елоди Лотон, врло образованом, преко које је упознао многе значајне личности из елитних кругова британских интелектуалаца, дипломата, државника.

Како је и сам имао висок положај у влади Србије, био је министар спољних послова, била су му отворена многа врата и примали су га разни људи. Са Макензијем је имао додирних тачака готово у свему. Обојица су били дубоко религиозни, обојица широко образовани и, упркос друштву које их је окруживало с обзиром на положај, лично су били поштени, па су се лако препознали и развили пријатељство.

НА ВЛАСТИ је сујетни и, невичан вођењу државе, краљ Милан. Скоро ожењен Наталијом, не разуме се превише у државничке послове, а земља му је у озбиљној кризи. Херцеговачки устанак, који је избио годину дана раније, проширио се као шумски пожар, и кнежевина Србија била је увучена у рат за коначну независност од вишевековне турске окупације.

Београд је преплављен страхом, бригом, рањеницима који пристижу; жене се удружују да праве завоје и превијају рањенике, плету чарапе и раде све оне ствари које се не помињу у рату али нису безначајне. Мушкарци воде свој рат, а жене свој. Мушкарци пуцају једни на друге и производе рањенике, а жене се боре да те људе извуку, отму од смрти и омогуће да се врате кућама и породицама.

Атмосфера у Србији није таква да импресионира посетиоце. Али овај Шкот није ни дошао да буде импресиониран. Рођен је 1833, у породици строгих моралних начела и врло рано постао члан Назарећанског братства из Плимута, које је сарађивало са Британским библијским друштвом, а сви су се бавили ширењем религиозности, свести о здравом животу у духовном и физичком смислу, пропагирањем уздржавања од алкохола, кога су сматрали, уз недостатак вере, главним кривцем за лоше односе у породици и друштву у целини.

ИЗ ОВОГ друштва регрутовани су и мисионари који су ишли и ширили хришћанство по Азији и Африци. Није то било увек добро ни хришћански, али је чињеница да је у том друштву било и искрено религиозних људи, спремних да помогну. Франсис се одмах укључује у живот Београда, на свим нивоима. Са Чедомиљом су му отворена врата онога што се формира у грађанску елиту, али он залази и међу обичан народ. Својим новцем помаже удовице и сирочад, истовремено ширећи савете о хигијени и здравом животу. За њега Чедомиљ Мијатовић каже да је био "најљубазнији, најпобожнији, најисправнији и најмилосрднији међу људима", а Мијатовићево поштовање није било лако зарадити.

Тих година, Београд је ограничен на оно што данас сматрамо најужим центром града.

Ташмајдан је, све до 1886, био гробље и куће су се простирале само до њега. Данашњи Трг Славија био је мочварно земљиште где су Београђани ишли у лов на дивље патке. На месту данашњег хотела "Славија" био је јак извор, део воде је правио мочвару где је земљиште било улегнуто, а већи део је отицао данашњом Немањином улицом до Саве, где се поток уливао. Тај део града звао се Циганске баре, касније је назив промењен у, мало шаљиво, Бара Венеција.

СРПСКА престоница је била насељена од реке до реке, од Савског пристаништа, преко брда где је на највишој тачки била Кнез Михаилова улица, па преко краја који се звао Зерек, до оне друге обале, Дунавске. Зерек значи "поглед", јер је са тачке која је данас раскрсница Узун Миркове и Краља Петра, пуцао поглед на Дунав, куће су биле ниске и ништа није заустављало око да види и другу обалу. Тачно се знало које занатлије или које нације насељавају одређени крај. На Зереку су били, поред Срба, Турци, Цинцари, Грци и Јевреји, а после одласка Турака Цинцари преузимају место где су они били, махом Стари Зерек, данашњу Дубровачку улицу.

Цео град био је подељен на осам квартова: Варошки, Врачарски, Теразијски, Дорћолски, Савамалски, Палилулски, Топчидерски и Градски, који је обухватао данашњи Калемегдан. Цео град је, у време када је Макензи дошао, бројао око 15 хиљада житеља. Мушкараца је било значајно више него жена, због мушке радне снаге која долази у град у потрази за послом, а и због високе смртности жена, највише на порођају и од туберкулозе, која је била смртоносна болест и косила физички слабије.

МАКЕНЗИ је радио на узалудном задатку, одвикавању мушкараца од конзумирања алкохола. То, напросто, није ишло уз биће српског народа који наздравља за све што му се лепо деси, а и после сахрањивања пије се "покојнику за душу".

Како је био изузетно изоштреног пословног њуха, предузео је један корак коме се смејао читав град и сматрао га помало лудим. Он је 1879. купио плац који су Београђани звали Симићев мајур, а обухватао је данашњу Славију и цело брдо до места где је данас Храм Светог Саве, десно до Крагујевачког друма, што би био Булевар краља Александра, односно ЈНА, и још мало преко тога. Земљиште је било власништво политичара и врло вештог трговца некретнинама, Стојана Симића, који је имао огромно земљиште где су данас Пионирски парк, Стари двор и Скупштина. Симића мајур није вредео много, али је Симић знао да ако га купује један Шкот који не прави лоше инвестиције, то мора доста вредети, па је зацепио цену од 4.800 дуката, астрономску за оно време. Макензи је платио и почео са радовима на исушивању мочваре.

ЦЕО БЕОГРАД је мислило да "луди Шкот" намерава да се бави пољопривредом, и запањили су се кад су видели да Мекензи трасира улице и парцелише земљиште. Није било логично да неко оде да живи у "ту бестрагију", чудили су се људи, а Макензи је осећао да је направио добар посао. Знао је да се град мора ширити према срцу своје земље, а друм који је граничио његово имање водио је за Крагујевац. Логично је било, и визионарски, претпоставити да ће будуће куће ницати тако да се град шири и на ту страну, с обзиром на то да му је центар био на крају, не само града него и државе. Преко река је била Аустроугарска, па је Београд био један од ретких градова, ако не и једини, коме је центар града био на државној граници.

СУТРА: План за ширење престонице

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЦАРИЦА БЕОГРАДСКОГ ПОЗОРИШТА: Вела Нигринова је отишла тихо, без театралности која је била њен живот

02. 06. 2021. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ДОБРОТВОР МАНАСТИРА ХИЛАНДАР: Цар Иван Грозни имао је српске претке и по оцу

31. 05. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ТРАЈНО ДОБРО ПЛЕМЕНИТИХ ЉУДИ: Узвишено је оно што су учинили за нашу земљу

30. 05. 2021. у 06:45

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЧАРОЛИЈА ГЛУМЕ И ХРАБРОСТИ. Уметницу Велу Нигринову је обожавао и женски и мушки део Београда, све до њене преране смрти

01. 06. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације