ГОСПОДА СА РУБА ЖИВОТА: Публициста Максим Вујачић о необичним личностима које су обележиле живот у Никшићу

РЕТКЕ су средине у Црној Гори, а можда и у региону, попут никшићке, која чува од заборава своје људе, обичне смртнике, који се памте по бројним згодама, незгодама и доброчинствима.

В.К.

Многи од њих су се давно пресилили на небо, док њихови "наследници" и данас корачају џадама некадашњег Оногошта града.

Захваљујући труду новинара и публицисте Максима Вујачића њихове сени нашле су уточиште између корица његове књиге "Силуете никшићких ориђинала". То друштво чине Стеван Вуковић -Златни, Мило Котарац, Перко Звицер звани Пекеш, Даница Ждрале Брашњарица, Петар Столица, Милија Ђуровић Гатало, Јово Борозан звани Џада, Ћале чије се презиме не зна, Милутин Мићо Мргудовић...

- Сваки град има људе који га чине посебним, такозване ориђинале. Никшићки ориђинали разликовали су се од оних у другим градовима по доброти срца, хумору и бистринама. Ориђинали су необични људи, а никшићки нису били у смислу оне тзв. градске луде, већ личности, неке јако интелигентне и образоване. Тако је, рецимо, Јово Џада који је никшићким улицама вукао колица био зналац поезије Леса Ивановића, Његоша, Шекспира, Шантића, Платонове мисли! Они су изабрали тај начин живота као своју слободу, били су омиљени.

- Највећи број њих је био добре душе и помагали су сиротињи, иако су и они сами тешко живели. Били су угледни грађани Никшића са руба живота, али које су сви поштовали, како обични житељи, тако и они са врха - каже за "Новости" Максим Вујачић, присећајући се носталгично града из средине прошлог века када се живот удисао пуним плућима, а уз ударнички рад, захуктавао се и кафански штимунг и боемија.

Стеван Вуковић био је необични ориђинал међу никшићким чудацима, јер свакога је ословљавао са "Златни", па отуд и надимак. У Никшић је дошао из Шавника и ту остао до краја живота. Једном приликом, пише Вујачић, када су на згради СДК радници постављали металне решетке, наишао је Стеван и "стручно" их посаветовао: "Ставите их изнутра, не споља, јер главни лопови су у зграду". Када су савезнички авиони бомбардовали Никшић 1944. а народ бежао у склоништа, пришао му је један суграђанин и упитао: "Чији су ово авиони, Стеване?", на што му је он одговорио: "Ваистину не знам, али знам да су бомбе наше"! Кад је умро, Стеван је лежао поред богате колекције старина - пет килограма кованог новца перпера, једног златника, старог ордења којим се китио у свечаним приликама, а нађена је и штедна књижица са 170 хиљада динара и 50 долара.

Када су ратне 1941. године усташе убијале народ и бацали у Коритску јаму, међу тим жртвама је био Петар Столица из околине Билеће. Неким чудом остао је жив и изашао из јаме и од тада није могао разговетно да говори. Био је средњег раста, снажне грађе. Носио је увек похабану радничку блузу и панталоне, на ногама тешке ципеле цокуле. Панталоне је везивао канапом преко ког му се мало преливао стомак. На глави уместо капе је везивао марамицу везану у два чвора. Последње дане свог убогог живовања провео је у болници Брезовик. Оштећеног слуха и вида једног летњег дана изашао је из болничког круга на цесту која води према граду и на њега је налетео путнички аутомобил. Ту му је био крај.

О Милији Ђуровићу, званом Гатало, и данас се прича по Никшићу.

- То је био старац висок, прав као стрела и био је у југословенском заробљеништву. Југословенске новине су забележиле после рата истиниту анегдоту када су га окупатори осудили на стотину година затвора, он им је одговорио: "Талијани кам да ви је, Милија ће сто и двије!" Након рата био је чест гост кафане на железничкој станици у којој је господарио Вито Николић. Патио је од маније гоњења и мислио је да га полиција стално прати, преноси Максим Вујачић.

Наш саговорник подсећа да је за ову дружину, али и друге, незаобилазни кутак била железничка станица.

- Звиждук локомотиве популарног "Ћире" што би с времена на време прекинуо монотону мелодију клопарања точкова теретних и путничких возова из задимљене станичне кафане и чекаонице поред ње, измамио би на малени перон целу галерију ликова којима би се обрадовао и маестро Фелини лично. Осим оних који негде путују или неког дочекују, доконих староварошких "станичара", декор овог "хороскопа" допуњавали су Ћале, Јово и Васо, градски амали, увек ту да уморном путнику помогну око пртљага, прича Вујачић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације