Зоран Филиповић: Голови су моја лична карта

ПОРЕД имена Зорана Филиповића (6. 2. 1953, Подгорица) заувек остаје да је са Црвеном звездом освојио три шампионске титуле, национални куп и трофеј Супершампиона Југославије. Да је девети по броју утакмица у црвено-белом дресу(479), и да је трећи стрелац клуба свих времена. Постигао је 312 голова, испред њега су само Бора Костић (537) и Коста Томашевић (372), а иза њега су Драган Џајић (285), Дуле Савић (276), Рајко Митић (269)...

- Поносан сам, шта да кажем. Бити у галерији Звездиних великана, па то је нешто небеско. Можда, ипак, има нешто још значајније, а то је да сам досад најбољи стрелац у европским куповима, са 39 голова на 51. утакмици, од свих играча из некадашње Југославије. Затресао сам 12 пута мрежу у Купу европских шампиона, девет погодака сам постигао у Купу победника купова и 18 у Купу УЕФА. Тај рекорд, с обзиром на данашње услове и број година које играчи проводе у нашим клубовима, нико неће успети да премаши.

о Дебитовали сте са 17 година у црвено-белом дресу.

Прочитајте још Бранко Рашовић: Нисам добио шансу у мом Партизану

- Играли смо у Будимпешти у Купу европских шампиона против Ујпешт Доже, и ја сам целу утакмицу преседео на клупи. Већ у недељу смо гостовали у Тузли, и ја сам постигао једини погодак (1:1). А онда, у среду, уследио је реванш са Мађарима. Почистили смо их са терена, било је 4:0, ја сам постигао два гола и асистирао Џајићу и Остојићу. Довољно да постанем стандардан играч.

о Било је то време када је Црвена звезда била доминантна...

- Били смо много јаки, а од Партизана смо били бољи у сваком погледу. И мени су црно-бели лежали, мислим да сам трећи стрелац у дуелима са вечитим ривалом, после Боре Костића и Џајића. Можда ми је, ипак, најдражи онај погодак који сам постигао на "Маракани" 1975/'76, када је тренер био Гојко Зец, јер смо победили са 1:0 и постали прваци.

о Дуле Савић и ви сте били тандем снова?

- Обојица смо били прави нападачи, и одлично смо се уклапали у систем 4-4-2. Звезда је код Милована Ћирића, феноменалног тренера и великог козера, прва играла са два шпица. Дуле је био лудо храбар, прави разбијач, а ја сам више играо. Знали смо се у душу, много голова смо дали на прву или другу стативу и заиста смо један другог допуњавали на први начин.

о Да ли је тај тандем био бољи од оног коју су чинили Војин Лазаревић и Стеван Остојић?

Прочитајте још Небојша Вучићевић: Договорио се са Звездом, потписао за Партизан

- Њих двојица су били другачији од нас, Воја је био класичан центарфор, који је невероватно добро играо главом, а Стева је био практично полушпиц. И зато не бих вршио поређења. Могу само да кажем да сам ја ушао у тим уместо Воје Лазаревића који је отишао у иностранство и да сам доста утакмица играо са Остојићем. А са Стевом је заиста лако било играти, имао је невероватан "њух" за гол, у шеснаестерцу је био опасан као змија звечарка, сваки отпадак је био његов. Тешко га је било чувати, јер се из средине терена укључивао у напад.

о Први уговор сте потписали на десет година, а у иностранство сте отишли са 27,5?

- Прво сам заиграо за Бриж (21-8), освојио шампионску титулу, па се преселио у Португалију, која ми је постала друга кућа. У Бенфики (56-26) сам доживео другу младост, замислите да сам у Лисабон отишао када сам имао 24-25 година... Био сам први странац који је дошао из Европе. Освојио сам две титуле и Куп, у финалу Купа УЕФА 1982/'83. смо изгубили од Андерлехта, а ја сам на 12 утакмица постигао осам голова.

о У Боависти сте завршили играчку каријеру (49-15) и започели тренерску?

- Да, био сам помоћник Жоаоу Алвешу, добио сам португалску лиценцу, а онда сам морао све да поновим и у Србији. Затим сам кренуо у тренерске воде, водио сам Салгеирош, Беира-Мар, Бенфику (помоћник), Боависту, Воторију Гимараеш, Сампдорију (помоћник), Паниониос, Ал Шаб, Чеаул, Голден Ероуз, Атирау.

о После толиких путешествија скрасили сте се на "Маракани"?

- Циљ сам, ипак, остварио тек када сам постао тренер Црвене звезде. Те прве године (2001/2002) освојили смо Куп, да би у сезони 2002/2003. отишли скоро сви играчи. Довели смо 12 нових, прикључили децу из подмлатка која су касније постала репрезентативци: Басту, Стојковића, Луковића, Мрђу, Јанковића, вратио сам у живот Пиксија Ковачевића.

о Можда чудно звучи, али боље сте играли на међународној сцени него у националном првенству?

Прочитајте још Иван Ћурковић: Партизан је мој животни погодак

- У нашем првенству доминирао је тада Партизан, али смо ми у Купу УЕФА пружали заиста добре партије. Елиминисали смо Каират, па онда Кјево Верону, зауставио нас је Лацио, који је тренирао Манчини, а чији дрес су носили звездаши Михајловић и Станковић. Изгубили смо у Риму са 1:0, а на "Маракани" је било 1:1.

о Пре него што сте постали шеф стручног штаба Црвене звезде, опробали сте се и у селекторским водама?

- Био сам помоћник селектору Слободану Сантрачу 1997/'98. године у квалификацијама, па Вујадину Бошкову на Европском првенству у Белгији и Холандији 2000. Заједно са Ратомиром Дујковићем и Бранком Рашовићем. Нисмо се прославили...

о Председник ФСЦГ Дејан Савићевић поставио вас је за првог селектора Црне Горе (2007-2010)?

- Три године за незаборав. Било је то лепо искуство, кренули смо од нуле. Стварали смо репрезентацију у малој земљи, избор није био велики. Међутим, имао сам феноменалну сарадњу са Дејом Савићевићем, радили смо заједнички, много тога мењали у ходу. И створили смо култ репрезентације! Наравно, данас су услови за припреме и рад далеко бољи, опет захваљујући Деји, али ја сам задовољан. Мирко Вучинић је био најбољи, носилац игре, појавио се и суперталентовани Јоветић, заиста је било лепо радити са тим момцима. Нисмо успели да направимо нешто више, али и група је била јака, играли смо са Италијом, Бугарском, Републиком Ирском, Грузијом, Кипром...

Прочитајте још: Крчмаревић: Партизан ме не би вратио да ме Џајић није тражио

о Тек када сте постали селектор људи су сазнали да сте Црногорац, да сте рођени у Титограду а не у Пожаревцу?

- Да, то је интересантно. Јер, до десете године сам живео у Титограду, а онда смо се преселили у Пожаревац. Са 12 година сам заиграо у Младом Раднику, са 14 сам дошао у Звезду, и сви су мислили да сам рођен у Пожаревцу.

о У квалификацијама за Светско првенство у Русији, били сте део стручног штаба Славољуба Муслина?

- Да, снимао сам наше противнике, учествовао у стратегији и припреми утакмица. Направили смо сјајан резултат, после осам година одвели смо "орлове" на Мундијал.

о Али, ви као играч нисте осетили укус највећих такмичења, за репрезентацију Југославије одиграли сте тек 13 утакмица и постигли само два гола?

- А тај први сам постигао на дебију у Лајпцигу у квалификацијама против ДР Немачке. Имао сам само 18 година. Млад сам ушао у репрезентацију, али су ме повреде омеле. Оперисао сам менискус, па сам морао и на операцију мишића, није ме било на терену више од шест месеци... А и конкуренција је била жестока, у шпицу су играли Дуле Бајевић, Јосип Букал, Вахид Халилхоџић, па Мусемић, Сантрач... Када "испаднеш из воза", ниси могао да се вратиш... Ипак, задовољан сам каријером, фудбал ми је дао све у животу, као и ја њему.