И Попа био на корак да добије Нобела

КРОЗ више од 100 поглавља која се међусобно допуњују, новом књигом Александра Петрова (1938), “Мемороман” (издавач Tepter Book World), дефилују великани наше књижевне сцене (Црњански, Кашанин, Давичо, Попа, Павић, И. В. Лалић, Т. Младеновић, Д. Ћосић, С. В. Јанковић, М. Павловић, В. Ђурић...), истакнути страни писци (Белоу, А. Милер, Ч. Милош, Окуџава, Бродски, Стренд, Гаскојн...), политичари (Ранковић, Ђилас, Крцун, Милошевић, Власи, Доланц...). Пред читаоцима израња веома живописна слика нашег књижевног живота у последњих неколико деценија у којима је аутор био и учесник и сведок.

До сада је Петров објавио десет песничких збирки, три романа, неколико антологија, велики број књига критика, есеја и студија. Предавао је на универзитетима на свим континентима, почасни је члан Универзитета Ајова, а сада је уредник српске секције “Американског Србобрана”.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ПЕСНИЧКА МАНИФЕСТАЦИЈА “БРАНКОВО КОЛО” Статуета Савићу

* Необична књига има и необичан наслов: “мемороман” је термин који сте измислили?

- Помишљао сам прво да књига има наслов од само једног слова - велико “М”. Наравно, због меморије, а и због богиње памћења Мнемозине, мајке свих девет муза које су биле и симболи древне Александријске библиотеке. Желео сам и да моја књига има нови облик романа. Прискочио ми је у помоћ један од јунака мог романа, Милош Црњански, с реченицом из свог програмског текста из 1922: “Мемоари су увек били најбољи део књижевности, особито када нису били дословце верни.” Тако је, уз још једно М, настао наслов, уједно и жанровски термин који, колико знам, не постоји у речницима књижевних термина, не само српског језика. Могао сам, дакле, да попут Црњанског почнем да ходам по сећању као по месечини, како је то у поговору приметио др Александар Јовановић.

* Према људима о којима пишете показали сте лепу дозу разумевања и доброте, чак и према њиховим грешкама и заблудама...

- Мој роман је већим делом - књига мртвих. А о мртвима, каже и српска пословица - само добро. Следио сам мисао Лава Толстоја: “Да пре мене није било људи, зар бих ја био овакав?”, а они са којима сам провео живот су сада, већином, с оне невидљиве, друге стране Месеца. Они су и јунаци мог романа - писци, професори, тумачи књижевности, уметници, српски и страни, моји другови из детињства. Међу живима су и чланови моје породице и неколико мојих пријатељица и пријатеља. “Ја” и моји блиски савременици представљамо целину, јединствени мозаик. У том мозаику, или у романескном витражу, укрштају се животне путање ликова са ауторовом путањом. “Мемороман” није ни аутобиографија ни биографија других. Садашње време у роману доминантно је у односу на прошло, а дијалог у односу на монолог.

* Између осталог, читамо и изузетно занимљиву епизоду о томе како је Васко Попа остао без Нобелове награде?

- Васко је био позван да на конгресу ПЕН клуба у Израелу буде предложен за потпредседника ове некада изузетно значајне међународне организације. Југославија тада није имала дипломатске односе са Израелом и њега су, ратног члана КПЈ и комунисту идеалисту, упозорили да би се његов одлазак у Израел оценио као чин отвореног неслагања с југословенском међународном политиком. Васко није отишао, његов поступак је у неким светским књижевним круговима био негативно оцењен. А он ми је не једном говорио да он није песник који би могао да ствара као прогоњени песници, као “они моји Руси” Пастернак, Мандељштам... Лични мир, да би могао да ствара, био му је важнији од сваког признања, па и од Нобелове награде, која му је доиста била на дохвату руке...

* Ко је од страних књижевних тумача на вас оставио најјачи утисак?

- Имао сам срећу да упознам Виктора Шкловског, Романа Јакобсона, Михаила Бахтина, Никиту Толстоја, Клијанта Брукса, Алберта Лорда... Дуго сам се дружио и с мојим професором са студија, касније професором на Харварду, Кирилом Тарановским. Тарановски је творац читаве једне школе тумачења поезије, засноване на проучавању подтекста, а Михаил Лотман ми је приликом наших разговора на научној конференцији у Финској нагласио да га и он сматра својим учитељем. Тарановски је и у Београду, односно у Земуну, још као ученик гимназије, био прави књижевни вундеркинд.

* Из ваше књиге врцају многобројне анегдоте. У којој мери су аутентичне?

- “Мемороман” је и врста хибридног романа. У њему се спајају различити књижевни жанрови, међу којима је, на пример, доста присутан и путопис. Радња романа се одвија не само у Београду и бившој Југославији него и у разним земљама, у Европи, Азији, Северној и Јужној Америци. У роману су забележени и моји снови, а без снова ја не бих био ни песник ни романописац. Зато је и тумачењу снова у роману посвећена пажња, и то не на основу Фројдових теза него запажања изузетног руског теоретичара уметности, свештеника Павела Флоренског. Донекле есејистичког типа су делови романа посвећени вери, а нарочито смрти. О смрти је реч и на почетку и на самом крају романа, па бих могао да кажем да је мотив смрти битан мотив. Присутан је у роману и жанр бајке, као и кратке приповетке. А анегдоте, мада ретке, нису фиктивне него аутентичне.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Висине и понори руске душе

* Из романа као да се може сагледати мисао о могућем помирењу патриотизма и космополитизма, што се, не само данас, код нас чини немогућим?

- У мени, из породице руских емиграната, које је пригрлила Србија, увек су живели, као два крила, патриотизам и космополитизам. А живели су и у мојој широј породици, руској и српској, као и у мени најближим ликовима, у Милану Кашанину, породичном пријатељу, па и код већине ликова писаца, професора и тумача књижевности. Наши највећи писци, с ретким изузецима, увек су били и српски и светски писци, свеједно да ли су били левичари или десничари. Мислим да су тако и представљени у мом роману. Углавном су се политичари колебали и опредељивали за национализам или космополитизам. А бољи међу њима трудили су се, зависно од околности, да сачувају идентитет свог народа и његово земаљско место под сунцем, које се назива и огњиштем. А није то било лако под притиском великих сила и верских, идеолошких и националних тензија у вишенационалној и мултирелигиозној држави. Драме, којима су прожети ликови романа из стварног живота, под њиховим реалним именима и презименима, колико су личне и националне, толико су и опште, светске.

РАНКОВИЋ ВОЗАЧ ЦРЊАНСКОМ

У РОМАНУ читамо и шта је Милош Црњански говорио о свом повратку у земљу:

“Одсео сам прво код наших пријатеља из Лондона, амбасадора Срђе Прице и његове супруге Вукице. Тамо код Ријеке, близу Опатије. Када су се уверили да је све у реду, оставе ме самог у кући, а сутрадан ујутро неко звони на вратима. Отворим, а пред вратима стоји неки човек. Лепо обучен, одело, светло, летње, шешир, кравата, љубазан осмех, па и пре него што га упитах ко је и шта хоће, каже он мени: - Ја сам Ранковић! А ја њему: - Зар већ? Он се насмеја! Видим љубазан, колико може да буде. Пита ме он да ли ми је потребан шофер. Шта ће мени шофер! Немам ја кола! Наставља он: - И кола и шофер! Помислим ја, значи, дошао да ме води. Зна се куда! Али, овако, све у рукавицама. Ипак, мислим се, дошао лично! Није послао друге, па и ја љубазно питам: - А шта ће мени кола и шофер?

- Па док сте ту, да мало видите ове крајеве. Дуго нисте били, да се подсетите!

- А ко би био мој шофер, или водич?

- Па ја, зато сам и дошао - каже он.

- Ви лично?

- Са највећим задовољством! Одвојио сам време, па ако желите. И десетак дана. Упознаћете и моју супругу, ако вам је по вољи. Али, прво да се нас двојица упознамо. Мени је част да будем у друштву великог српског писца.

- Невероватно. - кажем.