Висине и понори руске душе

ЖИВОТ је удесио да великани руске и светске књижевности Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837) и Михаил Јурјевич Љермонтов (1814-1841) поделе сличну судбину. Обојица племићког порекла, ретко даровите и страсне природе, извесно време провели су у војничким чизмама, били патриоте и пером и мачем, уживали наклоност најлепших жена и имали хиљаде поклоника који су њихове стихове знали наизуст. И завршили су на исти начин, у двобојима, по свој прилици у режији властодржаца, које је од тако слободоумних људи хватао паничан страх.

Пушкинов животопис исписао је В. В. Вересајев, стазама Љермонтова прошао је С. Д. Дурилин, а обе књиге, благо романсиране, објавила је “Еволута”, у преводу Нене Бугарски.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СИМФОНИЈА УСПАВАНКИ ЗА НАЈМЛАЂЕ: Бебе уживале уз класику

По мајци афричког порекла, рођен у породици у којој није осетио дашак бриге и нежности, Пушкин је већ у осмој години почео да пише песме, и то на француском. У школи страшно несташан, “вртиреп”, како је себе називао, није марио за предмете, али је већ у 15. години објавио прве радове. Као младић страсно је играо на баловима, лумповао по официрским пијанкама, неуморно се картао, не заборављајући никада на перо. Најчешће је писао у јесен, обично ујутру, лежећи у кревету, бацајући исписане странице на под. У грозници стваралаштва знао је да проведе дане над рукописима, једва стизајући да нешто поједе, сањајући стихове и ноћу, и бележећи их у мраку. Тако су настале поеме “Руслан и Људмила”, “Демон”, “Кавкаски заробљеник”, “Цигани”, на десетине песама, као и роман у стиховима “Евгеније Оњегин”, његово најблиставије дело.

Због огромне популарности коју је уживао и код револуционарно настраних делова друштва, Пушкин је врло брзо добио туторство жандара и њихових господара. Цар Николај I лично је цензурисао његова дела, а живот му је обележила прелепа Наталија Николајевна, са којом се венчао 1831. Њу су, међутим, много више занимали балови, раскошне хаљине и удварања, него породица, муж и његова дела. Када јој је сав узбуђен долазио да прочита нове стихове, најчешће му је узвраћала: “Боже мој, Пушкине, баш си ми дојадио са тим својим песмама!” Преко тога је могао и да пређе, али не и преко силних удварача, међу којима је најдрскији био Жорж Дантес. Због овог француског барона добио је надимак “рогоња”, изазвао га је на двобој, и умро од последица тешког рањавања.

Смрт вољеног песника изазвала је огромно узбуђење, крај његовог одра прошло је неколико десетина хиљада људи, међу којима се све више говорило да је то било унапред смишљено убиство. Томе је допринела и песма пуна огорчења и негодовања, коју је написао до тада потпуно непознати - Љермонтов, 22-годишњи официр хусарског пука цареве телесне гарде. Његово име постало је познато широм Русије, али је по царевом наређењу стављен у војни затвор, а после истраге прогнан на Кавказ.

Михаил Јурјевич Љермонтов

Пре тога, Љермонтов је написао више од 300 песама, међу којима је неколико антологијских (“Анђео”, “Једра”, “Просјак”), 24 поеме, пет драмских дела, али ниједно није дао у штампу. Много пута је понављао да се родио као песник, а љубав према отаџбини схватао је као љубав према слободи, што је нарочито дошло до изражаја у поеми “Мцири”. Стиховима је поздрављао јулску револуцију у Француској, устанак у руском делу Пољске, побуне у својој земљи. Иако је и сам једно време живео животом официра - дендија, смогао је снаге да наслика пад и распад високог руског друштва, огрезлог у понизности према властима, грамзивости и разврату. Горку мисао свом поколењу најуспешније је изразио у роману “Јунак нашег доба”, којим је Николај I био огорчен. Својој жени Александри Фјодоровној цар је писао 12. јула 1840: “Ја сам прочитао Јунака до краја и сматрам да је други део одвратан и потпуно недостојан да буде у моди... По мом убеђењу, ова бедна књига показује велику поквареност аутора”. Песник је после тога по други пут послат на Кавказ, а затим му је припремљена смртоносна замка. Извршилац је нађен у лику мајора Мартинова, отпуштеног из службе, са којим је Љермонтов волео да се шали. Овај га је, међутим, ненадано изазвао на двобој и као “увређеном” припадало му је право да изабере оружје и услове. Тражио је да се пуца у три маха и то са само десет корака одстојања, чиме је двобој претворен у убиство. Тако је велики писац отишао у гроб у 26. години, а његовог противника цар је, практично, помиловао.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: НЕСВАКИДАШЊА ПОСЛАСТИЦА ЗА ЉУБИТЕЉЕ УМЕТНОСТИ: Равница у 100 слика

Пријатељи су желели да га сахране, као ратног официра с војничким почастима, али им је то било забрањено. Као и приликом Пушкиновог испраћаја, власти су се бојали саосећајних демонстрација поводом смрти омиљеног писца, великог бунтовника, духовног сродника Бајрона. Размишљајући дубоко о свом животном и стваралачком путу, Љермонтов је 1832. записао: “Не, ја нисам Бајрон, ја сам други, још непознати изабраник, као и он, од света прогоњени бескућник, али са руском душом”.