Глобализам данас прави митологију од новца

НАСЛАЊАЈУЋИ се на своју ранију песничку књигу "Силазак", Братислав Р. Милановић (1950) испевао је нову, "Одрон светлости", коју је недавно објавила Српска књижевна задруга. Кроз шест циклуса песник покреће различите теме, од светске, европске, националне традиције, преко судбине појединаца и песника, до старости и модерне цивилизације запале у ћорсокак.

Присутан на нашој песничкој сцени пола века, Милановић је за досадашње збирке добио прегршт угледних признања, међу којима су Бранкова награда, "Милан Ракић", "Раде Драинац", Змајева награда. Недавно му је италијанска издавачка кућа Secop Edizioni објавила друго двојезично издање песничке књиге о љубави "Писма из прастаре будућности", коју је на италијански превео Драган Мраовић.

* Ваша нова књига почиње старозаветним темама, које су често коришћене у поезији. Зашто сте се ослонили на њих?

- Ако се наша цивилизација и дан-данас ослања на становиште да је на почетку свега, па и пре хаоса, била реч из које је све касније произашло, онда је сасвим нормално да је свет, који је из тога настао у свим својим појединостима, једна огромна библиотека која се из секунда у секунд увећава новим књигама у којима су сачуване варијанте нових прича. Прочитавање историје је заправо прелиставање те огромне опште библиотеке. Враћање библијским темама не значи да наше доба није довољно инспиративно за нове песме. Напротив. Само, у тим новим догађајима понављају се, у нешто мало измењеним облицима, збитија из прошлости, она која су већ записана у светим књигама.

Прочитајте још: Стихови из срца света

* Као да нисмо, или бар нисмо добро, прочитали оно што нам је у записима предака остављено.

- Тема изласка, на пример, којој сам посветио две песме, поновила нам се два пута за последњих двадесет пет година. Најпре су, пред сам крај столећа и миленијума, стотине хиљада Срба, усред Европе, изгнане из својих домова, са своје вековне земље, а потом су, у другој деценији новог миленијума, реке народа из старе Месопотамије и околине похрлиле у Европу, скоро буквално чекајући да их море пропусти на другу страну евроазијског мореуза... Слике које смо гледали у електронским медијима биле су монументалне, и надалеко превазилазе оне призоре о изласку Јевреја из Египта који су нас импресионирали у филмовима.

* Зар то није понављање историје?

- Зар не оживљавају у нашем времену митови прошлости у свој својој суровости коју је скривала патина миленијума? Чим данашњи људи понављају митске ситуације из правремена, то значи да се човек нимало није променио. Можда је променио хаљине и оруђа, али он сам, голи човек, није се ни у чему променио. Његова незајажљивост, облапорност, грамзивост, остале су исте.

* У циклусу који је тематски посвећен старој Грчкој, мало има од класичне атмосфере. Пре би се могло рећи да су те песме ироничне?

- Тако је. То су песме о овом времену. И ту се садашњост меша са старим причама. Неукус нашега доба као рђа разједа приче класичне старине, биографије великих људи, безвредне имитације великих дела покушавају да замене класичне вредности продајући се за нову уметност: јефтини материјали, лоша израда, невеште руке, плитке замисли... Уместо позоришта, храмова, тргова... имена богова носе тричави производи јефтине козметике у пластичним бочицама: млеко против УВ зрачења - "Хелиос"... Гипсане и пластичне фигурине са ликовима и призорима из антике које потомци старих Грка продају под шатрама са натписом "Стара грчка уметност..."; наша турбофолк музика која јечи на обалама које су још у бистрим данима давнине опевавали древни песници уз китар и аулос - то су тричави елементи митологије новца... Ироничне су те песме, веома ироничне.

Прочитајте још: Братислав Милановић: Спасоносне речи побуне

- Зато што се мени бар чини да кроз сва та времена пролази једна нит цивилизацијске непроменљивости: "константа зла". То је оно зло које је у стању да све изокрене у своју корист и да својом коровском упорношћу прожме и најсветлије моменте које смо остварили у својим животима. То је оно зло које произилази из незајажљиве потребе за личним поседовањем свега што постоји. Оно је у стању да прождере сваку племениту помисао да треба да постоји бар нешто што је заједничко, светло, добро, што би било узор генерацијама. Што је најгоре, то зло је присутно у свим народима, у свим временима, а што смо ближе овом времену, оно је све изразитије. Разједајућа рђа примитивизма и поседништва.

Теме из наше средњевековне историје су опеване небројено пута. Зар се не бојите оптужби за "величање прошлости?"

- Не. У књизи има песама са светосавским мотивима из Милешеве у којој сам, срећном приликом, претпрошле године, провео недељу дана. Али то нису величајне песме. То су песме о овом времену, о нашем поразу у сукобу са некад установљеним, стаменим вредностима.

НЕПРОЗИРНА МАГЛА ЈЕ СВУДА ОКО НАС

* У каквом времену ми доиста живимо?

- Живимо у времену безнађа. С ким год сам разговарао о томе, тај ми је описивао да пред собом види само непрозирну маглу. Да живи од данас до сутра. Да су све идеје бесмислене. И ако се деси да их остварите, шта ћете онда с тим? Шта ћете са докторатом кад докторате други купују, шта ћете с добром књигом кад се књиге не читају, за кога ћете да подигнете кућу кад ће деца да оду за својим надама и заблудама у неки други свет... Али, то су праве теме за писање. Само још у раду има помало среће.