Београдске приче: Како Коларац хлади прокувани мотор

За овако необичан наслов била је задужена једна несвакидашња дама. Марина Стефановић је врхунска новинарка која је огроман, животни ентузијазам уложила у очување и гајење уметности, а поготово класичне музике код нас.

Дабоме, у складу са њеним интересовањим, Марина је изузетан је познавалац живота и дела Илије Милосављевића Коларца, човека чија задужбина краси Студентски трг. Ово здање има дворану у којој је, ваљда, наступио свако ко на планети ужива углед врхунског музичара. Акустика овог простора је веома упечатљива и свако чији инструмент је "испустио" своје акорде у овом амбијенту осетио је пуну раскош њене вредности.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Хекатино "лутање" испод града

Времена се мењају, а некадашње уметничке идоле замлаћује пијачно-естрадна елита. Није сада место да причамо о декаденцији савременог доба, али можда јесте време да се подсетимо колико су нека здања битна у овом граду. Дошло је време да видимо колико је Коларац остао у срцу народа који је у његовој души изградио потребу да му се довека одужи.

Коларчева задужбина и сада, много времена пошто ју је овај прегалац посветио својој отаџбини и наступајућим нараштајима, краси један од најлепших градских тргова. Угнездила се уз Капетан Мишино здање, да нас подсети како треба волети оне који се још нису родили, у славу народа који ће га изнедрити.

И ту почиње прича о нашем поштовању предака и познавању онога шта су нам оставили...

Марина, као свако ко поштује дела великана, често долази у Коларчеву задужбину. То чини професионално, јер прати актуелна музичка збивања, а приватно - јер им се радује.

Путујући тролејбусом или аутобусом ка Студентском тргу, неретко поразговара са путницима и возачима. Упита их понешто о последњој станици, месту где су се упутили, самом Коларцу...

И гле, ни један од десетак возача са којима је разговарала, није знао ко је Коларац нити где је његова задужбина. Мало је чудно, рећи ћете, ако је баш испред те зграде окретница на којој његова линија завршава своју путању, а он се окреће натраг, како би "затоврио" свој круг.

Истина, један међу њима је знао понешто о самом здању. Каже, зна он где је та зграда. Када му је једном прокувао мотор, отишао је унутра да наточи воду како би расхладио машину...

Ето још једне улоге старог Коларца међу новим Београђанима...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Сећање на почетке Новог Београда

АДАМСКО КОЛЕНО

Илија Милосављевић Коларац провео је животни и радни век са супругом Синђелијом, коју је веома волео. Иако је у његово време било јасно одељено "женско" и "мушко" друшто, па се знало шта раде једни, а шта други у важним јавним пословима, Коларац је своју Синђелију често водио свукуд са собом, будући да је веома држао до њене подршке и мишљења.

Марина ће рећи да се таква подршка некада називала и "Адамско колено", односно била је симбол вечитог ослонца мушке главе коју прати добронамерна и мудра жена. Право животно упориште.