Београдске приче: Муке некадашњих радио уредника

"ЦРНА земљо и зелена траво, што ме ниси покрила одавно" - био је вапај уредника Радио Београда када су 1939. године морали да трпе све оне који су желели да постану звезде. А судећи по репортажама предратне штампе, таквих је било - превише.

Прелиставајући архиву листа "Време" који је излазио у том периоду налазимо интересантну репортажу новинара Богољуба Цикоте, који је стрпљиво надгледао аудиције које је организовао Радио Београд. Треба се сетити да је тада радио био незаменљив "прозор у свет" за многе Београђане, да телевизија није постојала, а да је за будуће певаче врхунац каријере био наступ на најпопуларнијој радио станици.

Маниром искусних познавалаца, стручњаци Радио Београда су врло пажљиво бирали ко ће стати пред микрофон и отпевати нешто пред великим аудиторијомом. Али, конкуренција је била оштра, а често и веома тешка. О томе Цикота веома упечатљиво пише...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Како смо се опростили од Александровог моста

"УМЕТНИЦИ"

- Лепа је техничка тековина која се зове радио - почиње приповест наш новианар.- Колико пута човек уморан од посла увече седне поред апарата и одмара се слушајући лепу народну музику или нешто друго. Ако сте расположенији ви полако у машти стварате лик певача или певачице идеализујући га занесени лепом песмом. А мале шипарице иду и даље и претварају своју симпатију у љубав, пишући неуморно нежна писма непознатом певачу који је, рецимо баш синоћ, онако осећајно певао "Заљубљен сам драга"...

Али, свака позорница има и свој закулисни живот. Зато Цикота даље пише да је тако и са радио преносом.

- Колико лепих песама певају нимало лепи људи, а колико меких и баршунастих гласова излази из грла жена тешких рецимо 120 килограма. А ипак то није важно. Важан је материјал. Е, да би београдска радио станица имала што већи избор доброг материјала, одређене су сваке недеље пре подне пробе, или аудиција, како се то стручно зове, где може свако да дође и пева шта хоће, а стручна комисија, која је за то одређена, одлучиће да ли ће ваш глас осим комисије слушати још и хиљаде радио слушалаца.

Потом прича наставља свој ток, и то испод наслова "Галерија назовиуметника, са великим амбицијама - а без способности".

Тако сазнајемо да је у једној сали у Радио Београду постављен микрофон, а да у другој седи комисија која слуша кандидата и његово извођење.

- Управо ми је господин Сима Беговић, радио певач и музичар причао о једном младићу који је три пута долазио на аудицију настојећи по сваку цену да буде примљен. А није имао ни слуха ни гласа. Све што је имао била је само некаква препорука, али на жалост - он је ипак одбијен као неспособан. Мислите да је то било довољно за њега? Не, он је вероватно сматрао да је жири субјективан и зато се послужио триком. Дошао је и по четврти пут, само овог пута маскиран са црним наочарима. Господин Беговић га је препознао, и пре него што је могао да изусти коју реч, и да тако спасе и себе и комисију тортуре, младић је добацио: "Ах, нисам ја тај што је био овде прошле недеље!".

Шта су могли него да га и по четврти пут слушају?

Беговић није ни завршио ову причу, кад је у студио ушао један младић доста скромно обучен. Збунило ме у први мах искривљено лице господина Беговића који се ипак са младићем руковао као стари зналац. Видео сам кроз стаклено прозорче у другој соби чланове комисије како се хватају за главу бацајући се у наслоњачу. Схватио сам да је овај младић био "ОН", овог пута без црних наочари. Дошао је и пети пут...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Енглезовац изнад Славије

ПОБЕДА ИЛИ СМРТ

Наш репортер наставља причу, па описује друге кандидате који су пристигли на аудију. Једна симпатична Словенка освежава атмосферу пријатним сопраном, једна са марамом на глави "пева" неке румунске песме, а потом једна старија госпођа без слуха пева "Кад би ове руже мале". Они се ређају испред микрофона, а комисија седи и стрпљиво слуша...

Ускоро цига Тоша вади цигарет-папир и свира у чешаљ. Он рачуна да је већ доста певача, па да је дошло и његово време. Следећи неталентован кандидат покушава да збуни комисију тако што ће отпевати песму на италијанском језику, али ни то не пролази...

Прича је кулминирала потенцијалним самоубиством.

Наиме, била је једна жена из Војводине, која је у свом селу свима распричала како иде у Београд да пева на радију, и ускоро је кренуло зачикавање из комшилука, будући да њену песму нико није чуо. Чекали људи, чекали, и стрпљење је прешло границу. Једна група злопамтила, да би се осветили госпођи за превару, договори се једне вечери, па дођу пред њену кућу са кантама и почеше да лупају и да се деру: "Овде Радио Београд, сад ће певати госпођа та и та...".

И тако се наставило и друго вече, па и треће. Жена је у почекту плакала, а онда јој дојадило и рече једног дана своме мужу да ће извршити самоубиство. Муж се уплашио да не остане удовац и дотрчи првим возом у Београд, па право у радио станицу. Нашао комисију, испричао своје јаде, комисија је саслушала и објаснила о чему се ради: госпођа није задовољила и шта они ту могу? Али, муж је наставио да моли: "Господо, она ће се убити...".

Да би скинула ово питање са дневнога реда, да би спречила трагедију, комисија је одлучила да госпођа заиста пропева преко радија. Зато су је одредили да пева једног дана у време када је ионако емисија рђава, тако да публика не примети ствар. Ето, овако је решен један трагичан проблем и спречена брачна трагедија.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Харфисткиње за београдске боеме

Цитирајући муке радио прегалаца од пре осам деценија само смо вас на кратко увели у проблеме који су имали стручњаци оног доба. То ће рећи да наше, данашње муке, током којих свакодневно имамо увид у рад којекаквих егзибициониста са естраде, нису само "привилегија" данашњих времена. Увек је било оних који хоће - али не умеју.

КОМИСИЈА

НА челу комисије пред коју су излазили "кандидати" био је господин Вукодраговић, шеф Музичке управе, секретар Војислав Вучковић и млади композитор Станојло Рајић. Новинари бележе да је у студију још и познати радио-певач Сима Беговић, који има посебно тежак задатак, да на гитари прати сваког кандидата. Крупне капљице зноја често су избијале на његово чело...