Београд

Вода, убица који се не крије

Б. Царановић

20. 05. 2014. у 20:30

Са Обреновчанима, који су морали да напусте своје домове и привремено се сместе у халу „Пионир“. Душеци попаковани један уз други. Збило се барем 300 душа. Спискови „бескућника“ из града страве све су дужи

ЧЕТИРИ дана нисам знао где су ми ћерке, жена, зет, унуке. Са непокретним оцем остао сам у кући, код обреновачке аутобуске станице. Још у среду када је вода кренула, полиција је моје укућане међу првима евакуисала. Отац и ја смо са тавана, на који смо се сакрили, гледали страву. Реку која је застрашујућом брзином надирала у кућу и пунила је.

Тешко, уздишући, уздржавајући се да не заплаче, јуче нам је своју драму, једну међу стотинама сличних, испричао Славиша Стојановић. Са оцем Драгољубом смештен је у хали „Пионир“. Заједно са још око 100 породица.

- Нисам могао да замислим да вода може толико брзо да навире - присећа се Стојановић. - И сада када се слежу слике, стегне ми се срце. Оца сам некако подигао на сто, па одатле ни сам не знам како до тавана. Тамо смо остали. Сами, без хране и воде. Искрено, мислио сам да ћу моћи да останем до краја. Мислио сам, само да су се деца склонила. Али, страх који сам осетио док је бујица грувала не могу да упоредим ни са чим. Када је ниво воде почео да пада, могли смо да чујемо одозго страшне звуке ломљаве, намештаја који пада, удара о зидове. Као да се све распадало. Мене и оца су извукли у суботу и од тада смо овде у „Пиониру“. Тек у недељу сам успео да се чујем са ћеркама!

СПАСАВАЛИ ПА СПАСАВАНИ ПОРОДИЦА Исаиловић из Звечке у среду је свој дом отворила за око 20 својих рођака из Обреновца, који су први били на удару реке. - Око 20 душа се склонило код нас, и оно што је било од намирница попило се и појело до четвртка - прича Каћа, која је у „Пиониру“ са ћеркама Тијаном (8) и Теодором (12). - Убрзо смо се и ми нашли у истој ситуацији. Чекали смо евакуацију, без мрвице хлеба. У петак нас је избавила војска, а увече смо први пут имали оброк.

Стојановићима је Колубара прогутала све, кућу, стоку, кокошке, свиње, посејан јечам и жито. Све што су деценијама тешко стицали.

- Страшна ми је била сцена како се свиња, једина која је успела да се извуче копрцала у оној води, покушавајући да се извуче. Када су ме спасиоци укрцали у чамац, свињу су угурали у улаз неке зграде. Било је језиво гледати како се животиња мучи. А колико се само људи борило за живот.

Душеци попаковани један уз други. Збило се барем 300 душа. Кесе са стварима, ћебад, гардероба коју су добили у центру, стоје им код узглавља. То је за већину, једино што им је остало. Спискови „бескућника“ из града страве све су дужи.

Има и оних који одлазе. О свима даноноћно брине велики број волонтера. Ови младићи и девојке буквално обигравају око очајних житеља Обреновца. Ту су и медицински радници, психолози. Помоћ непрестано пристиже. Улаз је дозвољен само под заштитном маском, јер постоји бојазан од епидемија.

Међу станарима хале „Пионир“ је и око 35 малишана. Има и неколико беба. У део са малишанима не дозвољавају улаз новинарским екипама. Гледајући са врата, чини се да је у овом одељењу лепо расположење. У једном углу наслагане играчке, бојице, књиге. Девојчице и дечаци цртају, играју се, смеју. Имају часове енглеског, посећују их аниматори, мађионичари...

ВРИСАК ДЕЦЕ ПОРОДИЦА Митровић, са Дејаном од 13 месеци и Анастасијом (5) потоп је дочекала у кући у Вепровићима. - Очекивали смо поплаву, али овакав ужас не - прича Звонко. - Бежећи од бујице попели смо се на спрат, док је приземље муњевито тонуло. Нисам знао шта ћу док су жене вриштале у кући, а деца плакала. Махали смо чаршафима са прозора. Викали да нас неко чује. Спасиоци су нас на срећу чули и дошли до нас.

- Трудимо се да им одагнамо мисли са поплаве и стално им држимо пажњу - каже волонтерка Тања. - Међутим, како ноћ пада, поново постаје тешко. Две сестрице су ми испричале да не могу да спавају, јер чим затворе очи виде како вода куља према њима.

Јелисавета и Градимир Анђелковић са синовима Димитријем (16) и Александром (19) становали су у двоспратници код старог обреновачког гробља. На највишој тачки у овом делу. Њих је апокалиптичан удар реке стигао у петак. У зору је нестала струја.

- Јавила сам се колегиници у земунском Дому здравља да нећу доћи на посао, јер не иде превоз - одвија филм Јелисавета. - Нисмо имали представу шта се дешава. Муж и синови су спавали, а ја сам кренула по хлеб. Да је тада кренула да надолази вода, нико се од нас не би спасао. Телефони нам нису радили, струје није било. Потпуно смо били одсечени од света, а једине информације су биле гласине из комшилука.

На наговор комшија, поподне су прешли у зграду преко пута, где су се са још тридесетак људи сместили у ресторан на трећем спрату. Чекајући да прође, не сањајући шта долази.

- У петак у предвечерје, сећам се тог страшног звука воде која навире - каже Јелисавета. - То шуштање, тутњаву никада нећу да заборавим. Када склопим очи, само то чујем. У зору у суботу, са терасе ресторана видели смо само кров наше куће како вири из воде. Не знам да ли је ишта спасено. Коначно смо ушли у чамац за спасавање у суботу поподне. А свуда око нас море. Сада смо овде, не знам докле. Немамо где да одемо.

Прочитајте још:

Из Обреновца евакуисано 24.000 људи, студенти и радници ЕПС бране ТЕНТ

Старица страдала у бујичном налету у Ориду код Шапца, жртва поплава и у Свилајнцу

Вучић: Изградња земље сопственим снагама

У БиХ 22 жртве поплава, пробијен дрински насип код Раче

НАСА: Поплаве видљиве из свемира

Чекала сам да умрем

Црница завила у црно

Куће падају кад се брдо зањише!

Каракашевић, Троицки и Типсаревић сакупили преко милион динара

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације