ТЕОДОСИЋ ЗА “НОВОСТИ”: Жао ми је због Салета

СКОРО свака дебата о петом месту кошаркаша на Мундобаскету завршава се са закључком да је Србији недостајао прави лидер. Нажалост, Милош Теодосић (32), вођа генерације која је у Кини требало да достигне врхунац играња за репрезентацију, гледао је утакмице испред ТВ екрана. Због свега што је урадио у дресу са националним грбом од 2007. године, оправдано се сматра да су његови луцидни потези, али и ауторитет на терену, недостајали да српски тим на Светском купу остави бољи утисак. Кад није ишло, био би ту да "измисли" пут лопти ка кошу или слободном саиграчу, али и да подвикне ако треба. Ипак, трећи пут иста повреда левог стопала спречила га је да се нађе међу путницима и тако му срушила снове о првом злату у дресу Србије, које силно жели да освоји.

- Веома ми је криво што нисам могао да будем у Кини, али повреде су саставни део наших каријера. Са тим тешким тренуцима морамо да се суочимо - почео је разговор, за "Новости", Милош Теодосић, први још од 10. августа када је са болном гримасом напустио терен на пријатељском мечу против Литваније. - Нисам знао одмах да ћу пропустити Светски куп, али осетио сам да није добро. Био сам посвећен тренинзима током комплетних припрема, водио рачуна баш о том стопалу, али очигледно да се тад нисам довољно загрејао или шта год.

Тренутно се Милош спрема у Болоњи за нову сезону, дебитантску у дресу Виртуса и одбројава дане до повратка на терен.

- Одрадио сам у петак први цео тренинг. За неких десетак дана би требало да заиграм поново. Стварно једва чекам, јер сам последњу званичну утакмицу одиграо баш давно, почетком године. Како сам старији, терапије ми све теже падају. Током последњих година ми је мука од тих периода опоравка. Први пут сам стопало повредио још у ЦСКА, али то је била нека почетна фаза. Од тад вучем проблем с тим.

Колико му тешко пада повреда, толико и пето место његових саиграча у Кини.

- Много је теже кад се гледа. Већа нервоза, нервираш се... Онако играш и не размишљаш много. А овако видиш сваку ситуацију, све из другог угла и онда је скроз чудно.

Са дубоким уздахом почиње да прича о факторима који су оставили Србију без медаље.

- Знали смо да је ово првенство прво после много година на које путујемо са улогом фаворита. И ми, играчи, смо имали највећа очекивања, а и комплетна јавност. Створио се огроман притисак, било је само питање са којом медаљом ћемо се вратити. Десиле су се те повреде, Гаги Милосављевић и ја нисмо ни отишли, Лучић је скоро без тренинга отпутовао, Бјелицу је исто мучило нешто... Због свих околности, не могу да изговорим да је то "неуспех". Пето место је, с обзиром на све, прихватљив резултат. Аргентина није имала шта да изгуби, као ми на неким претходним шампионатима. Нису имали већу жељу, али очигледно да су наши били стегнути и уплашени.

- Веома ми је жао, нисмо стигли овде у Италији ни да причамо о томе. Разумем га и прихватам његову одлуку. Урадио је много за српску кошарку, освојене су три сребрне медаље. Хвала му на свему. Он је фантастичан тренер.

Теодосић никада неће заборавити шта је добио у националном тиму и у ери Ђорђевића, а и пре тога.

- Мени лично је репрезентација помогла много. Сећам се 2009. на пример, потпуно се променио мој статус у Олимпијакосу, после сребра на ЕП у Пољској, где нас је водио Дуда Ивковић. Пре тога су у грчком клубу хтели да ме склоне, да ме дају за другог играча, али када сам се вратио са шампионата добио сам значајну улогу. То је велика прекретница у мојој каријери. Да није било репрезентације, све би отишло у неком другом правцу.

Само годину дана касније српски плејмејкер је ушао у анале. Постигао је тројку три секунде пре краја меча којом је донео победу Србији у четвртфиналу СП против Шпаније. Тај потез и даље се врти на ТВ шпицама...

- Искрено, постидим се кад видим тај снимак. Непријатно ми буде. Иако је прошло девет година и даље нисам прихватио да се то стварно десило. Нисам свестан да сам то ја.

- Па ја ни сад у већини случајева не схватам да имам то нешто што прави разлику. Некако сматрам да је самопоуздање кључан фактор, јер џабе таленат ако ниси сигуран у себе и не знаш да га искористиш. Не волим да гледам себе и онда и не знам како ти неки потези изгледају са стране. Утакмице одгледам поново само ако радимо тимску анализу и онда не размишљам како сам неке ствари извео.

С обзиром на то да има 32 године и да се мучи са повредама, питање је колико ће још трајати његова репрезентативна каријера.

- У тој одлуци, када ћу рећи да је крај, мислим да ће моје тело бити пресудно. Не могу да кажем да ли ће се то десити за годину, две или три можда, али знам шта ми је то највећа жеља. Волео бих да моју мисију у националном тиму крунишем једном златном медаљом која ми недостаје. На било ком такмичењу, само да се и то деси - завршио је Теодосић.

Милош и Јелисавета Фото: Т. Ћирић

ПОЧЕТКОМ године Милош је постао отац. Глумица Јелисавета Орашанин Теодосић и он су добили ћерку Петру.

- Сасвим нова улога за мене и сигурно да је најлепша коју сам имао до сад у животу. Засад ми не иде лоше, али прошло је тек нешто више од седам месеци. Морам још много да се доказујем као тата - уз осмех прича Тео. - Није тешко уклопити породичан живот и каријеру, али је потребно много разумевања. Ако се све направи како треба, онда је право уживање.

ЛАКШЕ ЈЕ СА МАРКОВИЋЕМ

НОВИ изазов за искусног плејмејкера је повратак Виртуса у сам крем европске кошарке.

- Нови је тим, требаће времена да се све уклопи. Желео сам да ставим пред себе тежак задатак. Челници клуба из Болоње желе да се дође до Евролиге. Сале ме је звао још у фебруару. Играо сам Еврокуп (тадашњи УЛЕБ куп) последњи пут пре 13 година са ФМП. Надам се да ћу сад играти само годину и да ћемо изборити пласман у елиту. Много ми значи што је ту и Стефан Марковић. По цео дан смо заједно, дружимо се... Он ће бити један од носилаца екипе. Видећемо кад мало прође, како ће све то да изгледа.