Нела Михаиловић: Када се распала породица, распало се све

ИДУЋЕ сезоне Нела Михаиловић, глумица Народног позоришта, обележиће у једном великом јубилеју и посебан датум сопствене каријере: у век и по постојања националног театра, “сместило се” и њених четврт века у истој кући. Већ од прве представе (Шекспирове “Укроћене горопади”) отворио јој се пут најзначајнијих дела класичног и савременог репертоара. После “Сабирног центра”, с Душком Ковачевићем ће се на јесен други пут сусрести на позорници - као супруга Илије Чворовића у култном “Балканском шпијуну”.

* Три деценије од настанка дела, Даница и даље “седи за столом, љушти кромпир и, успут, слуша радио”?

- Јесте, Даница је у мужевљевој сенци, али на начин на који је градимо с редитељком Тањом Мандић Ригонат, она је стуб своје породице - каже, у разговору за “Новости”, Нела Михаиловић. - Готово до половине комада она је опозиција Илији Чворовићу. У заносу и параноји која га обузима у вези са подстанаром, она поставља рационална и сувисла питања, покушавајући да га освести и врати на чињенице. Илијина жеља да је окрене себи део је његове сумње и преиспитивања. Од Данице тражи потврду, све до тренутка када донесе конкретне снимке и фотографије... Све у животу зависи од угла из којег посматрамо ствари, а Илија гледа из позиције неког ко у подстанару види шпијуна и државног непријатеља. За Даницу је кључни тренутак у којем поставља питање: “Сви имају швалерке, па кад издају жене, зашто не би и земљу?”

* Упркос многим друштвеним променама, Ковачевићеви јунаци ни данас нису анахрони?

- Свака реплика “стоји” као пре тридесет година! Све се дешава у кухињи, Даничином царству, у којем она живи пуним плућима са својим јадом. Муче је бриге сваке српске жене и, ако ова земља преживи, преживеће управо због таквих људи. То су они часни и честити који плате рачуне, па шта им остане. Верују да прво треба да испуне обавезе према држави, а тек онда очекују нека права. Целог живота се жртвују због идеала у које верују. Данас то звучи архаично, мало је таквих људи. Зато ми “бранимо” Илију и његово лудило, јер је оно последица диктатуре медија која разара друштво разним теоријама завере и суморним насловницама. Илија је, дакле, последица тренутка у којем живи, а Даница у једном моменту постаје већи Илија - од Илије. Сцена раздора са ћерком је међу најгенијалнијим у литератури: одриче је се кад изговори да јој је отац луд и да треба да се лечи... Тако Даница од стамене жене постаје и сама жртва параноје.

* Патријархална породица и њени постулати, у међувремену, добрим делом су се урушили?

- Тај патријархат се прилично распао. Наша Даница ће стати иза мужа, али не зато што ће бирати страну већ зато што му, заиста, на крају поверује. Лично, сматрам да модел патријархалне породице није био погрешан. И сама сам расла у таквој. Жене су биле стубови система, језгро друштва. Када је породица почела да се распада, почело је да се распада све око нас. Урушили су се сви ауторитети - у кући, школи, друштву. Имам ћерке од десет и дванаест година, борим се да очувам сличан породични модел. Али није лако у време када се пунолетства славе као свадбе, а о поклонима и да не говорим. Око нас је инвазија младих девојака са огромним уснама, грудима, задњицама. Живимо у доба инвазије пластичне хирургије, замке и препреке у одгајању деце су на сваком кораку.

* Кад се сетите свог детињства, каква се поређења намећу?

- Данас живимо у добу друштвених мрежа и виртуелног света, што је велика опасност за погрешно одрастање. Станујем у насељу у којем се деца и даље играју у дворишту, уместо да стално седе са мобилним телефоном и за компјутером. Зато и не желимо да се селимо из краја. Још се сећам како сам у Ваљеву бескрајно уживала у игри с децом. Данас моја ћерка, две године млађа од сестре, не може да наследи ни њене књиге јер се сваке године мењају уџбеници. У време мог школовања нису се мењали годинама, а као што су били “стабилни” уџбеници, биле су и неке друге вредности. Свако има избор да слуша и гледа шта хоће, ипак, не могу да се помирим са чињеницом да нам је естрада ушла и у граматику...

* Као што је “стабилно” ваших четврт века каријере, тако је стабилан и брак са супругом Владимиром Петричевићем, композитором, готово исто толико година?

- И за једно и за друго важно је - велико стрпљење. У послу, као и грађењу односа са човеком свог живота, битно је поверење из којег произилази и стрпљење. Уз успоне и падове, морате имати вере да то вреди. Ако верујете, лако ћете превазићи све замке и искушења.

* Са заовом, глумицом Сузаном Петричевић, одиграли сте дуодраму “Пластика” већ сто педесет пута?

- Стеван Копривица је за нас и написао текст, а реч је управо о терору лепоте на који нас нагоне неки данашњи императиви и пластична хирургија. Све се дешава у теретани, у којој вас убеђују да ће вам живот променити добра физичка форма. На крају, обе јунакиње схватају да њихове унутрашње ожиљке ништа не може скинути, осим разумевање и топла људска реч.

* Да ли је “терор лепоте” завладао и међу нашим глумицама?

- Затезање лица погубно је за глумицу, о томе сведочи и пример Никол Кидман. Морам да научим да носим своје боре и стојим иза њих. Када је требало, играла сам младе девојке, сада средовечне, а доћи ћу и до старица. Бесмислено је настојање да се заустави време, јер хирургијом не можете да подмладите ни очи ни душу. Међу нашим глумицама, Светлана Цеца Бојковић је диван пример како треба носити своје године. Пуна је животне радости, готово дечје ужива у стварању сваке нове улоге. И то се на њој види.

* Ових дана ћете одлучивати, као члан жирија, о најбољима 43. Фестивала монодраме и пантомиме?

- До сада се никад нисам окушала у монодрами, јер ми је веома важан партнер и живе очи испред мене на сцени. Није је лако играти, глумац је сам и огољен пред публиком. Имаш само реч, гест, емоцију и озбиљну вештину да “ухватиш” гледаоца. Освојили су је неки велики глумци, попут Ланета Гутовића, Зијаха Соколовића, Петра Божовића... Верујем да ни ја нећу пропустити ово искуство у каријери.