Човек у центру Тијанине слике

УЉЕМ на алуминијуму, београдска уметница Тијана Којић (1987) слика, утискује, резбари читав спектар осећања. На делима изложеним у Графичком колективу, људске фигуре се у циклусима "самонапуштања" и "повратка" боре са страховима и тескобама. Њена уметност, како то бележи Борис Мандић у каталогу за поставку "Стратум", нема карактер илузије, естетику лепог и пријатног, већ је непосредна манифестација строге истине.

Откако је као дебитант ступила на ликовну сцену и исте године освојила две престижне награде за младе ствараоце (Нишке арт фондације и Фонда Владимира Величковића), као аутор се одвојила изразитом експресивношћу. У центру интересовања јој је човек који губи своју индивидуалност (вертикалу) утапањем у масу (како каже "колективни организам").

- Овом изложбом враћам се оном слоју који припада човеку као појединцу, а осећајност је аскпект којем мора да се врати како би остварио сопствену вертикалу - објашњава уметница. - За тај процес враћања себи, који је кружан и напоран, јер се одиграва у неправилном и непредвидивом броју понављања, неизбежно је везана и тескоба.

Поред "нове осећајности" за дела Тијане Којић, карактеристичан је и повратак фигурацији, који је приметан и код њених колега из најмлађе генерације ликовних стваралаца, о чему уметница каже:

- Чини ми се да се човек поново насељава наша дела, као што се и ми кроз повратке у појединство поново насељавамо у сопствено тело. Тај избор је код мене био искрен и природан. Сматрала сам да би мој лични развој требало да се одвија на два паралелна колосека. Било ми је битно колико да овладам могућностима технолошких поступака, толико и да њима испољим оно што се развија на колосеку интелекта. У овим тражењима, оно што је заокружило моја дела, фигуративност и манипулисање традиционалним дисциплинама, дошло је као део процеса сопствених "самонапуштања" и "повратака".

Иако је тек нешто старија од студената, које као доцент подучава на Факултету примењених уметности, свој статус је успела да потврди и тиме што је властитим снагама обезбедила себи простор за рад:

- Моја генерација је научила на то да нам се бенифиције полако укидају - уверава Тијана Којић. - Старије колеге могле су да рачунају на другачију сарадњу са галеријама и институцијама културе, у смислу подршке, материјалних трошкова излагања, па могућностима да им се обезбеди атење. Али ту су скоро сви ресурси исцрпљени, или на измаку. У поређењу са генерацијом којој предајем, и моја је имала више могућности, јер су сада укинуте и неке стипендије.

ИНФОРМАЦИЈА ПОСТАЛА ШУМ

- Наша сцена је скоро увек анахрона, увек постоји некакав раскорак између онога што ми као публика можемо да прихватимо и оног што се дешава - каже Тијана Којић. - Уметници су изгубили непосредан контакт са широм јавношћу, што је у складу са готово занемарљивом медијском заступљеношћу садржаја из културе. Она је готово на нивоу статистичке грешке, када се узме у обзир количина вести и информација која је у оптицају. Инфлација информација је огромна и све се претворило у некакав шум, у коме нам информације из области културе промичу неприметно.