Ko se stidi Narandžića?

NAJPRE je iz svog zavičaja, Grbeša kod Trebinja, u Užice doneo kamenom klesani hercegovački karakter i znanje stečeno u manastiru, a onda je - osetivši da mu se bliži kraj - najveći dobrotvor u istoriji grada Ilija Narandžić (1803-1869) Erama ostavio kuće, mehane, placeve, espap (robu iz svojih prodavnica), gotovinu, skupoceni nakit i pokućstvo, građevinski materijal, veresiju svojih mušterija... Sve, uz samo jednu želju - da se u srcu varoši sazida prva prava, čvrsto zidana škola.

- Sve što preko isplate gornjih troškova i mojih pogrebnih i podušnih troškova preteče, ostavljam osnovnoj školi užičkoj, razume se za građenje škole od tvrdog materijala. No, ako zaveštana dobra ne dosegnu toliko, za ostatak da se uskrate ostali amaneti - zapisano je u Narandžićevom testamentu koji je postao izvršan 1875, a nemirna vremena učiniše da školska zgrada u Donjoj čaršiji, na mestu nekadašnje medrese, poče da se zida tek 1884. Dotad su užička učila deca po privatnim kućama...

Iako će se dogodine navršiti vek i po od njegove smrti, na brojna dobročinstva Užičane danas seća samo skromna, jedva vidljiva tabla na ulazu u Prvu osnovnu školu "Kralj Petar Drugi"...

PROČITAJTE JOŠ - Darivao milione za asfalt selu

- U svakoj prilici učenicima ukazujemo na vrednosti za koje je živeo. Zato je, svaki put kada se pomene promena imena naše škole, bilo i pristalica ideje da je Narandžićevo ime najbolji izbor - kaže istoričar Nikola Bacetić, direktor škole koju je dobrotvor darovao Užičanima, priznajući da grad na Đetinji još ne nalazi način da sačuva sećanje na svog velikana.

ZADUŽBINA Narandžićeva zgrada nekada

Nažalost, nema odziva ni na inicijativu koju je pokrenuo istoričar Milorad Iskrin, ali mnogi prepričavaju kako se nekada, kad zafali pameti, ovde govorilo: "Idi pitaj Narandžića, ako ti on ne zna kazati, drugi ni toliko"!

Nikola Bacetić, Foto N. Janković

ZASLUŽIO POŠTOVANjE

NARANDžIĆA su za života jednako poštovali i pravoslavni Srbi, i muslimani, jer je ovaj narodni prosvetitelj brinuo o pismenosti svih sugrađana, vodio knjižaru i bio prenumerant (pretplatnik) Vukovih dela... Iza njega, međutim, nije ostao nijedan slikani portret jer je duh čoveka posebnog kova, očigledno, imao štagod važnije da oposli. Utoliko je veća bruka to što i njegov spomenik, pronađen na Belom groblju, čami oboren na zemlju.