„Servo Mihalj“ - od najvećeg proizvođača hrane do propasti

DA od „naknadne pameti“ nema mnogo vajde, pokazuje i upravo objavljena studija o nekadašnjem jugoslovenskom prehrambenom gigantu - Industrijsko-poljoprivrednom kombinatu „Servo Mihalj“ iz Zrenjanina.
Po mnogo čemu neobična, knjiga se pojavila u sklopu projekta „Novija istorija privrede Zrenjanina“. Skoro pedeset autora, uglavnom bivših direktora, raspisalo se o kombinatu koji je bio najveći proizvođač hrane u eks-JU. Još više, IPK „Servo Mihalj“ bio je pravo privredno čudo. Pitanje je da li će u skoroj budućnosti bilo ko uopšte verovati da je u srcu Banata postojao ovakav gigant! Jer, nije ga bilo ni pre, i verovatno se neće pojaviti više nikad, bez obzira na to koliko ga direktori pisci kroz sećanja hvalili i jadikovali nad njegovom propašću.
Posebno je zanimljiv koordinator radne grupe za noviju istoriju privrede Zrenjanina Dušan-Duda Radaković. Vremešni penzionisani politikolog bio je nekada „alfa i omega“ grada na Begeju - predsednik opštine, sekretar komiteta, direktor nekoliko fabrika „Servo Mihalja“, čelnik lokalnog nedeljnika... Ne prihvata tezu kritičara da studija o kombinatu predstavlja brisanje prošlosti pojedinaca. Ili možda pranje biografija, beskorisno nostalgično podsećanje na veličinu Zrenjanina.

- Kombinat je bio brend Zrenjanina. Činio je prepoznatljivim grad i region u zemlji i svetu. U našem projektu dominiraju ekonomija, argumenti... Nismo ulepšavali niti kritikovali, izostavili smo pristrasne komentare - kategoričan je Radaković, ukazujući na to da i posle dve decenije od nestanka mnogi s raznih strana sveta dolaze u Zrenjanin i traže „Servo Mihalj“.
Kao najveći proizvođač hrane u tadašnjoj Jugoslaviji, kombinat je bio u centru ekonomskih zbivanja. Postojala je praksa da država mnoge nacrte zakona iz oblasti agroindustrije proverava na primeru „Servo Mihalja“.
U trenutku najvišeg dometa, sedamdesetih godina, kombinat je raspolagao sa 240.000 hektara obradivih površina. U svom sastavu imao je 42 fabrike, zapošljavao 24.000 radnika i sarađivao sa 25.000 kooperanata. Godišnja produkcija jestivog ulja, šećera, brašna, mesa i drugih agrarnih proizvoda mogla se uporediti s kompozicijom voza dugačkom od Beograda do Bara i nazad! „Servo Mihalj“ proizvodio je hrane koliko danas zajedno ne mogu da proizvedu BiH, Makedonija i Crna Gora.

Ostaće upamćeno i da je kombinat 1961. realizovao prvo zajedničko jugoslovensko ulaganje sa zapadnim partnerom - izgradio je fabriku lekova „Jugoremediju“ sa nemačkim „Hehstom“. Čikaška „Helen Kertis“ prvu licencu u Evropi dala je zrenjaninskom „Luksolu“. „Veliki mlinovi Pariza“ pravili su u „Žitoproduktu“ specijalne smese - zrenjaninski pekari prvi su ponudili domaćem tržištu zamrznute proizvode...
Na njegovim leđima, odnosno sirovinama, razvili su se „Podravka“, „Kolinska“, „Takovo“... Radnici Zrenjanina i srednjeg Banata sigurno nikada neće imati društveni standard kakav su imali zaposleni u kombinatu. Pa, zašto je onda propao takav kolos?
- Kombinat je kontrolisao ogromne robne i novčane tokove. Postao je smetnja saveznim i republičkim organima vlasti i bankama. One su zadale i početni udarac na rušenju kada su uspele da ukinu internu banku „Servo Mihalja“ i preuzmu njegove komercijalne poslove. Početkom devedesetih, republike se međusobno optužuju za separatizam, dezintegraciju i rušenje ustavnog poretka. Nazire se početak raspada Jugoslavije, a njemu je prethodio raspad „Servo Mihalja“ i svih drugih kombinata - ističe Dušan Radaković.
Opravdanje za neizvršenu transformaciju kombinata u akcionarsko društvo, što je zakon dozvoljavao 1990, kada je kombinat nestao sa scene, autori istorije „Servo Mihalja“ pronalaze u apatiji direktora. Ali i nezainteresovanosti državnih organa za stanje u privredi. Bilo je potrebno samo izvršiti procenu vrednosti kapitala svih članova kombinata i samoupravne sporazume o udruživanju zameniti akcionarskim kapitalom. To nije urađeno, i „Servo Mihalj“ je nestao.
- Ovakav kraj kombinata naneo je Zrenjaninu i regionu nenadoknadivu štetu. Da je u privatizaciju ušao kao akcionarsko društvo, danas bi sigurno u pogonu bili svi kapaciteti, a društveno zemljište mnogo bolje očuvano i iskorišćeno - ističe Radaković.