Vujošević: Gest sa karanfilima je odgovor zlonamernima

* Kako objašnjavate interakciju tima i navijača, koji neprestano pune "Pionir"?

- Publika je osvešćena, tačno prepoznaje težinu situacije u kojoj se klub i tim nalaze i uzroke takve situacije. Njeno prisustvo u ovolikom broju, koje nije realno očekivati u nekim normalnim okolnostima, govori o brizi, spremnosti da se na neki način pomogne klubu koji je svih ovih godina zajedno sa publikom pravio vrhunske rezultate, a sada se nalazi u velikim problemima.

* Nekada je publika punila dvoranu da bi videla Real, Olimpijakos... Sada navijači dolaze samo iz ljubavi prema Partizanu?

- Bio je ranije jedan deo i turističke publike, kako je ja zovem, da vidi Real i Olimpijakos, ali i da bude viđena. Opet, najveći broj ljudi na tribinama gaji iskrenu ljubav prema Partizanu, zna s kakvom ljubavi i stoicizmom se radi u klubu. Određenim ljudima ne prija ovolika posećenost, ali osetio sam kod publike zabrinutost za klub, kao i bunt. Naravno da takva poseta ima veliku moralnu satisfakciju. Nisam toliko iznenađen, znam šta sam ja uradio, šta svi igrači trpe, sa kojim ljudima radimo i koji ljudi za nas navijaju.

* Partizan je godinama oduševljavao navijače. Da li im je klub ostao dužan ove sezone zbog kvaliteta tima?

- Ovo je odnos publike i igrača u kome su navijači prepoznali u kakvim uslovima rade ti košarkaši i revanšira im se svojom ljubavlju. Ljudi su prepoznali stoicizam. Ja sam tek primio januarsku platu za 2013, zaposleni nisu primili 11 plata, igrači prime po jednu, dve za sezonu, a treniraju kao da su redovno plaćeni. Svi smo svesni zašto smo dovedeni u takvu situaciju i s kakvom namerom, što kod svih budi inat da se te namere ne ostvare.

* Mislite da je isključivo neko drugi krivac, možda je nešto i do ljudi u vašem klubu?

- Ne bih da ulazim u tautologiju, osim što neprestano moram da objašnjavam kakvo je stanje. Osnovni krivac je stav države i ljudi na vlasti, onih koji bi trebalo da vode računa o izgradnji sistema finansiranja vrhunskog sporta, o odabiru klubova sa prioritetom kada su u pitanju i interesovanja publike i postignuti rezultati, kreiranju uslova, kroz zakone, za sponzorisanje vrhunskog sporta...

* Koliko vam znači uloga u spotu grupe JNA i kako komentarišete donošenje karanfila na meč sa Igokeom?

- Pozvali su me da učestvujem. To su simpatični mladi ljudi čiji rad cenim. Sviđa mi se kako navijaju za Partizan, kako forsiraju muzički ritam koji odgovara sportskim borilištima. Nisam glumio, nego sam se više samo pojavio. Bilo je raznih komentara, dobronamernih i zlonamernih, ali i taj gest sa karanfilima pokazuje odgovor tim zlonamernim, ujedno i pravilno tumačenje spota i svega što žrtvujem za Partizan.

* Šta ste sve igračima, osim što ste im trener?

- Pokušavam da im budem učitelj. Iako znaju da primanja nisu redovna i da se radi naporno, vraćaju se Partizanu, ali dolaze i iz drugih država, kao Francuzi Leo, Žofri i Boris, što je jasan gest kakav je naš odnos. Gledam da funkcionišemo kao prijatelji, familija. To su mladi ljudi, koje biram po strogim kriterijumima. Još osećam slast stvaralaštva, a ne samo da koristim gotove igrače. U tim godinama igrači su lomljivi, treba da izgrade radne navike i sportske kvalitete, da emotivnu stabilnost steknu igrajući dobro na terenu.

* Sami košarkaši pričaju da pokušavate da ih naučite mnogim stvarima koje nisu vezane za struku?

- Gledam, znajući kad je važno, da razumeju da podnesu uspeh, da od zvezda ne postanu crne rupe. Pokušavam da učestvujem u vaspitanju, ne zamenjujući ulogu njihovih roditelja, jer je ona nezamenjiva, već uslovno rečeno kao treći roditelj, koji zna šta se sve dešava u sportu i oko njega. Ti momci nemaju mogućnost da idu redovno u školu, takođe ne žive sa svojom generacijom, u kontaktu su sa menadžerima i drugim raznim profiterima i parizitima koje interesuje novac, pa pokušavam da utičem na njih da steknu određeno obrazovanje, ne samo kroz školstvo, nego kroz knjigu, pozorište, film... Imam veliku brigu za njih i oni to veoma dobro osećaju. Ne možete to da isfingirate, napravite virtuelno, ako ne postoji.

* Izazivate oštre reakcije kada nekog hvatate za gušu ili psujete, zašto to radite?

- Najgore je da trener dopusti igračima da rade šta hoće. Oni greše, a on ne reaguje održavajući neke lažne odnose, plašeći se da ne izgubi kontakt sa potencijalnim zvezdama, kojima svi počinju da prilaze sa strane i tapšu ih po ramenu. Dugo sam u poslu, u zemlji čuda gde se čovek mnogo troši i sigurno da imam više prava, jer imam više potrošenih nerava i emocija, pa neki put i pogrešno reagujem. Ali te reakcije su mali deo generalno poštenog, pozitivnog stava, punog ljubavi i bliskosti. Iz takve emocije ima i pogrešnih reakcija, ali je neophodno da se posmatraju u celini, a ne odvojeno.

* Tokom svih ovih godina izveli ste na zvezdani put bezbroj igrača. Ko vas je pozitivno, a ko negativno iznenadio?

- Svaki čovek sa iskustvom mora da zna da drugi iz svoje slabosti veoma teško praštaju bilo kome ko im je mnogo pomogao, a kada nisu unapred to zaslužili. Može da se razočara čovek bez iskustva, a onaj koji ga poseduje ne očekuje ništa, pa ne može da se razočara. Drago mi je što posle svega nisam izgubio dečačku potrebu da volim te ljude i da im dajem. Jer prilikom davanja osećate istu količinu sreće kao i kada dobijate. Znam da je zahvalnost retka osobina. Dovoljno je da je neko pokaže lepim rečima ili spremnošću da me "brani" u mom odsustvu, pred nekikm od kolega iskompleksiranim zbog manje uspeha, a zaduženim za atmosferu.

* Može li Partizan posle svih ovih muka da stigne do 14. uzastopne nacionalne titule ili do finala plej-ofa ABA lige koje obebzeđuje evroligašku ulaznicu?

- Ne treba zaboraviti kako smo počeli sezonu. Drugo leto zaredom bio nam je blokiran račun, i to u vreme prelaznog roka. Otošli su Lovernj, Vesterman, Bogdanović, Bertans, Pavlović se vratio u novembru, Kinsi je spakovao kofere još tokom prošle sezone. Ne možemo da angažujemo plejmejkera do danas. Radili smo u hodu, u teškim ulovima u kojima bi drugi beležili daleko lošije rezultate, ili bi se čak ugasili. Sve je moguće, pa i da ostvarimo ciljeve, ali koliko je realno da se desi? Nije previše. Naučili smo sebe i druge da radimo nerealne stvari, pa kad se to ranije dešavalo, nije nas amnestiralo od obaveza, niti gasilo glad za uspehom, željom da pravimo nova čuda. Čuda se dešavaju, ali ne stalno...