Košarkaška staza uspeha Čačak - Humska

Šezdeset pet godina u životu čoveka je doba pune zrelosti, vreme na raskršću prohujale mladosti i dolazeće starosti. Šest i po decenija kluba je nešto sasvim drugo: to su hiljade strepnji, radosti i tuge, to su pobede i porazi, doživljaji i snovi, to su lepote trenutka, želje srca i uspomena koje ne blede, to su bezbroj ljudi i njihovih sudbina, stotine nenapisanih biografija...

Borac se rodio u vreme kada je barut tek prestao da miriše, kad zumbul cveta, trava zeleni... Doneo je u život Čačana nešto novo, rastao je u srcima ljubitelja nove igre, danas kraljice igara. I, doživeo je Borac 65 uspešnih godina i postao ponos i dika grada na obali Zapadne Morave.

Ni Čačak ne bi bio to što jeste da nije košarke, prepune duha i mašte. Borac je stekao poklonike i velike prijatelje širom Srbije, prethodne Jugoslavije, pa i van granica naše zemlje. Svojim ponašanjem i delovanjem prevazišao je sportske okvire, pridružio se onima koji su, vaspitavajući generacije mladih, gradili imidž grada na obali hirovite Morave. Tako je Čačak dobio naziv „košarkaški grad“ i nikad ga niko više neće moći promeniti. Obeležavanje šezdeset pet godina postojanja samo je skroman dar za tako veliki i značajni jubilej. Sve će ostati kao večna uspomena na ljude, košarkaše i generacije koji su stvarali Borac.

Lučonoša srpske košarke, Borac ušao je u krug velikana na mala vrata, izborio se htenjem i znanjem za svoj status. Dogurao do visina, uvek uzdignuta čela, čak i kada mu je najteže bilo nije se predavao. Ne zna Borac za odstupnicu, po koji put umeo je da poklekne, ali i da se brzo podigne iz pepela, ostane stabilan, čvrst na nogama, jak kao stena, koga niko nije mogao da sruši. Takav je bio i uvek će ostati.

Kada je daleke 1945. osnovan Borac, malo je ko očekivao da će to jednog dana biti istinski veliki gigant. Stigao je na čelo kolone 1950. Mioljub Denić, sa njim i Dobrivoje Azanjac, bivši igrači Metalca (danas OKK Beograda), vratio se i junior Aleksandar Stefanović iz Partizana, i od tada počinje era malog kluba iz male varoši. Ulaskom Borca u Prvu saveznu ligu 1952. otvara se put do nebeskih visina. Nije bilo lako velikanima da osvajaju bodove na igralištima pored Sokolskog doma, kraj Železničke stanice, ili na obali Morave. Meteorski uspon Borca, nicali su igrači kao iz vode, talenti o kojima Evropa i svet mnogo znaju, pročuo se i Čačak zahvaljujući asovima kakvi su se iznikli...

Rasli su Čačak i Borac zajedno i uporno. Dostojanstveno su izdržali sve udarce velikih. Čačak, nekada mala varoš, ostao je na periferiji metropole. Ali, Borcu nije smetalo da bude u epicentru košarkaških zbivanja. Nosio se rame uz rame sa košarkaškim velikanima, umeo je ko zna koliko puta da im pomrsi račun, nametne svoj stil igre, pobedi i tako razgali srca zaljubljenika igre između dva koša.

Ipak, velika riba vazda je gutala malu. Tako je prolazio i Borac od kako postoji. Velikani su uvek zabacivali udicu gde su rasli talentovani dečaci za igru pod obručima.

Prvi je Partizan atakovao. Preko noći odveo je braću Milorada-Miketu i Zvonimira Đurića u svoje redove i od tada Borac i Čačak postaju još primaljiviji.

Nije se stalo na njima dvojici, ubrzo su crno-beli bacili oko na legendu, jednog od najboljih igrača sa čačanske kaldrme Radmila Mišovića, šestostrukog strelca sa prosekom koševa 29 po utakmici kada trojki nije bilo. Vraćao se iz Partizana nekoliko puta, uvek pronalazio razloge, nije se snalazio u metropoli, nedostajala mu je Morava, ribolov, golubovi... Obreo se jedno jutro u svom gradu, odgovornima u Borcu kratko saopštio: „Molim Vas, nemojte me više vraćati, ostajem u Borcu!“

Kada je Borac već sazreo, obreo se u njegovim redovima Dragan Kićanović, najbolji izdanak komšijskog Železničara. Kićan i Radmilo bili su najveća atrakcija, šuteri sa zlatnim rukama kakvi se samo jedanput rađaju, bili su za protivnike neuhvatljivi, neumoljivi... I, kada je Borac, osvajanjem četvrtog mesta 1973. u onoj jakoj jugoslovenskoj ligi, izborio pravo da se prvi put nađe na evropskom sceni, u tada prestižnom Kupu Radivoja Koraća, Dragan Kićanović prelazi u Partizan! Valjda je to bilo u višem interesu jugoslovenske košarke...

Posle odlaska neponovljivog Kićanovića, put je bio širom otvoren na relaciji Čačak - Humska. U redove crno-belih iz sezone u sezonu odlazi plejada košarkaša stasalih u Čačku: Josip-Jole Farčić, Dragan Đukić, Željko Obradović, Goran Grbović (Kruševljanin koji se nametnuo u Borcu), Marko Ivanović, Vladimir Androić, Miroslav Radošević, Branko Milisavljević i Uroš Tripković, kao i dvojica juniora - Nikola Radičević i Marko Jošilo.

I, konačno, pre nekoliko dana za Partizan je potpisao četvorogodišnji ugovor još jedan čačanski biser - Nikola Pešaković, dete Borca od glave do pete. Tek mu je 20. godina, dobri poznavaoci basketa predviđaju mu blistavu budućnost, vide ga kao naslednika velikana Mišovića i Kićanovića.

- O Radmilu sam mnogo saznao, pre svega od starijih košarkaša, pročitao sam i knjigu o njemu, koja je sve jasno prezentirala. O Kići nisam mnogo znao, samo sam čuo da je bio čudo od igrača. Srećom, pružila mi se prilika, sasvim slučajno, da sa njim razgovaram više od jednog sata i tako direktno saznam daleko više o velikom Kići. Njegov savet da redovno treniram, budem strpljiv i da će sve doći na svoje pravo mesto, ostao mi je duboko urezan, koga ću se sigurno pridržavati - potencirao je Pešaković.

Sudbinska veza Borca i Partizana pojačana je kroz trenerske epizode, jer u Čačku pa kroz Partizan, stvarali su se i veliki treneri. Željko Obradović je postigao najviše: zna ga ceo svet, mnogi ga smatraju najboljim evropskih trenerom svih vremena. U trenerske vode uveo ga je veliki vizionar Dragan Kićanović, dok je stvarao evropski moćan Partizan. Kapitena tima Obradovića vratio je sa priprema reprezentacije za Evropsko prvenstvo 1991. u Rimu i ponudio mu da odmah preuzme tim crno-belih. Razmišljanje je trajalo jedan dan, dok Željko nije prelomio. Direktno iz patika seo je na klupu i već prve sezone s Partizanom je osvojio Kup evropskih šampiona! To je bio trijumfalni početak karijere za divljenje, popločane desetinama trofeja najvećeg sjaja. Ponosni su Čačani na velikog trenera, popularnog „Žoca“, najtrofejnijeg trenera Evrope.

Tu se priča ne završava. Izraslo je iz Čačka mnogo dobrih trenera, među njima je i Vlade Jovanović, bivši igrač Borca, koji je počeo u Partizanu kao juniorski trener, dugo godina bio desna ruka Dušku Vujoševiću, da bi posle odlaska slavnog trenera njemu prošlog leta bila poverena dirigentska palica najtrofejnijeg srpskog kluba u ovom veku.

Dugo je brigu o fizičkoj spremnosti igrača Partizana vodio već legendarni Petronije Zimonjić, do prošle sezone taj deo posla sa prvotimcima sasvim uspešno je obavljao bivši juniorski igrač Borca Vlade Radonjić.

U mlađim kategorijama crno-belih godinama je sa uspehom radio čuveni trener čačanskog Železničara Aleksandar Janjić, koga su nasledili Aleksandar Matović, Dragiša Andrić i Marko Minić. Stariji košarkaški zaljubljenici dobro se sećaju i dr Momčila Jakovljević, lekara (i manekena) koji je godinama stajao na čelu zdravstvene struke Partizana.

Dileme nema, kad se pretrese do najsitnijih detalja, Čačani su sa igračima koji su izgarali u crno-belom dresu i stručnjacima koji su sedeli na klupi, dali ogroman doprinos da Partizan danas bude na najvišem tronu, među velikanima evropske košarke.

Mora uvek da se pamti da je baš taj „mali“ Borac i Čačak darovao mnogo Partizanu i metropoli Beogradu. A, tek toliko da se zna, da su uglavnom svi koji su odlazili u Partizan odlazili bez dinara nadoknade čačanskom klubu, jedino je Borac dobio neku „sitnu paricu“ za Miroslava Radoševića! I svi su, počev od Radmila Mišovića, bili reprezentativci, što je i najbolja potvrda da je Čačak bio, i zauvek ostao najveći rasadnik košarkaških talenata.

Dugo je Partizan stajao po strani, pratio je Borčeve uspehe iz prikrajka, ali nekog ozbiljnijeg razumevanja i saradnje nije bilo ni za lek. Sad, povodom prelaska talentovanog momka Nikole Pešakovića, najvljeno je da će, posle duže vremena, sesti za sto najodgovorniji ljudi dva prijateljska kluba, kako bi precizirali dogovor o dugoročnijoj saradnji. Šta se dogovore Borac i Partizan, uskoro će saznati i košarkaška javnost.

ČAČAK NE ZABORAVLJAKoliko se cene uspesi košarke u Čačku, najbolja je potvrda to što su četvorica najzaslužnijih - Radmilo Mišović, Dragan Kićanović, Željko Obradović i Aleksandar Stefanović - dobili najveće priznanje grada - Oktobarsku, odnosno Decembarsku nagradu Čačka.

CRNO-BELI MAGNETČačani su se najviše radovali, bilo im je pravo zadovoljstvo kad Borac pobedi Partizana. Bili su uvek „crno-beli“ najgledaniji, bez obzira gde se meč igrao.
Ostaje u dugom sećanju utakmica u Hali sportova na Novom Beogradu, kada je označen kraj susreta kod rezultata 99:98 za crno-bele, a ostalo je da legenda čačanskog basketa Radmilo Mišović izvede dva slobodna bacanja. Tadašnji trener Partizana Ranko Žeravica već je otišao u svlačionicu, jer je bio ubeđen da Radmilu neće ruka zadrhtati i da će njegov tim izgubiti. Dogodilo se, ne ponovilo se: čačanski strelac je promašio oba slobodna bacanja, Borac je ostao kratkih rukava.

SPREČITI ODLASKE Imao je Borac u svojim redovima uvek po nekog pravog asa. Stizali su pozivi za reprezentaciju, što je predstavljalo čast. Međutim, u rukovodstvu Borca bilo je skepticizma, s razlogom. Jer, svi igrači Borca bili su meta velikih klubova. Odlaskom u reprezentaciju, mnogo njih je posle toga promenilo sredinu.

Možda bi spisak reprezentativaca iz Borca bio daleko veći, ali se događalo da je mnogo puta, pogotovu kad su mladi igrači bili na sceni, pozivi ostajali u fioci sekretara kluba.