Predrag Pašić: Političar me sprečio da budem novi DŽajić!

DRAGAN Džajić je želeo po svaku cenu da ga dovede na “Marakanu”, a Predrag Pašić (18. 10. 1958, Sarajevo živeo je za dan kada će zameniti svog idola u crveno-belom dresu sa brojem 11. Levokrilni napadač je, međutim, ostao u Sarajevu a odluka je, pogađate, bila politička.

* Prvo pitanje je uvek: da li biste postali novi Džajić da ste došli u Crvenu zvezdu?

- Nisu mi se ispunili dečački snovi. Kao klinac, skupljao sam Džajićeve sličice, znao svaki njegov potez, trudio sam se da ga imitiram koliko je to, naravno, bilo moguće. U svakom slučaju, Džaja je uticao na moj stil igre, a sličnosti je bilo, i tako mi je indirektno pomogao da postanem vrhunski igrač, sa identitetom. E sad, dokle bih dogurao, ne znam, ali bih svakako u dresu Crvene zvezde imao mogućnost da postignem više nego u mom Sarajevu.

* Da li ste zamerili tadašnjem gradonačelniku Sarajeva Anti Sučiću što je sprečio vaš transfer na “Marakanu”?

- Tada nisam znao da je direktiva bila takva i da je uprava Sarajeva morala da sluša gradonačelnika Sarajeva. A onda je morala da ispuni i moje uslove, pa je to bio transfer najveći u istoriji kluba, veći i od onoga koji je potpisao Safet Sušić.

* Koliko je prvoligaš sa Koševa morao da se isprsi?

- Dobio sam stan od 100 kvadrata, poslovni prostor, automobil i 200.000 maraka.

* Kako tumačite to što je Sučić, navijač Željezničara, na taj način čuvao Sarajevo?

- Bila je to politička odluka i imala je širi kontekst. Naime, Srebrenko Repčić i Radomir Savić su već iz Sarajeva prešli u Zvezdu, pa je trebalo zaustaviti sportiste iz BiH da odlaze. U ovom slučaju, to se odnosilo na fudbal.

* Ipak, bili ste kapiten Sarajeva koji je osvojio šampionsku titulu?

- To mi je bila neka satisfakcija što nisam prešao u Zvezdu. A imali smo sjajan tim. Biti najbolji u Jugoslaviji, ispred Zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka, zaista je bio podvig. Taj sastav se i danas pamti: Đurković, Radeljaš, Kapetanović, Janjoš, Hadžibegić, Jozić, Jakovljević, Vukićević, Musemić, Merdanović (Milak), Pašić. Imali smo i trenera, demokratu, divnog čoveka. Boško Antić nas je često konsultovao i pitao, dao nam je pravo da razmišljamo, zato smo i bili tako skladna celina.

* I vaš broj utakmica u reprezentaciji (10-1), s obzirom na kvalitet, nije bio adekvatan?

- Na to je najviše uticao moj sukob sa Miljanom Miljanićem posle Mundijala u Španiji. Imali smo tim da budemo bar u polufinalu Svetskog prvenstva i ja sam posle neuspeha bio najglasniji. Rekao sam da nismo kao tim bili zreli, ali i da Miljanić nije bio zreo kao selektor. Dozvolio je da nam najvažnije budu kopačke i karte za utakmice. Savez je insistirao da igramo u kopačkama marke “adidas”, a većina je nosila “pumu”. Igrali smo karte pa niko nije ni gledao utakmice, kao da nismo bili svesni da smo na svetskom sajmu fudbala. I, naravno, ja sam opet platio ceh.

* Bilo je problema i sa Milošem Milutinovićem?

- Jeste, Miloš mi je zapamtio reči da je bio bolji šahista nego trener. Ali te 1985. godine ja sam proglašen za najboljeg igrača Jugoslavije, a Miloš me je stavio da budem rezerva Mitru Mrkeli, koji je tek došao u Crvenu zvezdu, i odigrao samo desetak utakmica. Nisam to prihvatio, vratio sam se sa priprema i izbio je veliki skandal. Ali nisam mogao drugačije, ja sam strpljivo čekao svoj red, a kada je došao, onda ti neko kaže - vreme je za mlađe.

Predrag Pašić Foto: T. Mihajlović

- To me je i bolelo pa nisam mogao da ćutim. A nikada neću zaboraviti utakmicu sa Italijanima na “Marakani” (1:1), na tribinama je bilo 100.000 gledalaca, ludilo. Ni danas ne mogu da objasnim kako mi je Dino Zof odbranio šut sa tri metra. Dugo sam sanjao taj promašaj, a igrao sam dobro, iako me je čuvao čuveni Đentile.

* Mnogo se priča, bez argumenata i dozvole UEFA, o regionalnoj ligi?

- Gledajući isključivo i usko sportski, regionalna liga bi predstavljala veliku stvar za fudbal na prostorima stare Jugoslavije. Međutim, dok god je politika najbitnija i dok ona diktira pravila i uslove, teško da može regionalna liga da zaživi. Naravno da bi bilo interesantno gledati utakmice Zvezde i Dinama, Hajduka i Partizana, kao i večitih rivala sa Sarajevom i Željom, ali još uvek je sve vruće i pitanje je da li bi postojali uslovi za regularne utakmice. Ta ideja bi možda mogla da prođe kada bi Vučić, Plenković, Dodik i Izetbegović seli za sto, dogovorili se i rekli - neka igre počnu! Ali to je nemoguće, a pogotovo je to jako izraženo u Bosni i Hercegovini.

* Bili ste direktor Sarajeva, pa član Upravnog odbora, jedno vreme i skaut, da li ste još u klubu?

- Ne, nažalost, na marginama sam kluba. Ne odgovaram im ja, sada se traže ljudi sa 30 godina i 35 godina radnog staža, a priznaćete, takve je nemoguće naći. Odlučuju ljudi koji se u fudbal ne razumeju, niti ih on interesuje kao igra. U vreme digitalne tehnologije, oni prodaju igrače kao na video-igricama. Interes je jedina zvezda vodilja i uvek u prvom planu. Uostalom, zato smo i tu gde smo.

* Kako funcioniše vaša škola fudbala “Bubamara”?

- Posle 25 godina, nažalost, zatvorena je. Sarajevo mi je uzelo terene, preko političkih struktura, i ja sam izgubio svaku mogućnost da se ozbiljno bavim školom i pre tri godine sam stavio katanac. A kroz školu je prošlo 15.000 polaznika, a ja sam je osmislio tako da se ne trenira samo fudbal. Već i mozak.

* I jeste li uspeli u tome?

- Verujem da jesmo. Naime, za vreme i posle rata vaspitavali smo tu decu, dolazili su klinci svih nacionalnosti, učili smo ih da budu zajedno. Pored fudbala, imali smo i školu kompjutera, jezika. Naravno, trudili smo se i da otkrivamo talente, evo sada u A reprezentaciji BiH standardan je Zukanović, često šansu dobila Cocalić, a jedno kratko vreme u “Bubamari” je bio i Edin Džeko. Moj stav je uvek bio: nije važna vera, nacija, sport to ne prepoznaje. Imao sam šest škola u Republici Srbiji i Federaciji, tužan sam što ih više nema.

* Da li ponekad zažalite što ste uvek imali britak jezik?

- Ne, jer sam uveren da sam uvek bio buntovnik - s razlogom. Ali verovatno je trebalo da se rodim na nekoj drugoj planeti i u nekom drugom veku.

JUNAK KANTONINOG FILMA
* ERIK Kantona je snimio pet filmova o pet fudbalera buntovnika?
- Ponosan sam što je jedan od tih pet filmova, u trajanju od 45 minuta, snimljen o meni. Moja priča je bila o deci koja igraju fudbal dok padaju granate, a roditelji se gledaju preko nišana. Ta priča je obišla svet, a Kantona je bio fasciniran. Ostale storije su o dr Sokratesu (Brazil), Didijeu Drogbi (Obala Slonovače), Rešidu Meklufiju (Alžir) i Karlosu Kašeliju (Čile).

MAJKA I BRAT ŽIVE U BEOGRADU
* ČESTO ste u Beogradu, ovde vam žive majka i brat?
- Otac mi je bio vojno lice, prvo je bio partizanovac a posle, zbog mene, zvezdaš, što je retkost. Umro je i sahranjen je u Beogradu, a ovde mi žive majka i brat koji je ranjen u ratu i vojni je invalid.