Pantić za “Novosti” o gospođi Margariti: Donosiće cveće i na novi Atletikov stadion

"KALDERONA" uskoro više neće biti, Atletiko Madrid se seli na novi stadion. Biće premešten i muzej u kojem je i bista Milinka Pantića (50). A jedna žena nastaviće, kao i prethodne dve decenije, da ostavlja buket cveća kod korner zastavice na jugoistoku. U čast našem Pantiću, čiji su prekidi i te kako kumovali nezaboravnoj sezoni 1995/96.

- To je tradicija na svakoj utakmici koju Atletiko igra kod kuće, pa će tako biti i na novom stadionu "Vanda Metropolitano" - prenosi Pantić u razgovoru za "Novosti". - Zove se Margarita, upoznali smo se u sezoni kada je klub osvojio jedinu duplu krunu u dugoj istoriji. Voli me kao da sam joj sin, a meni imponuje da neko na taj način daje na važnosti svemu što sam učinio za Atletiko.

"Visente Kalderon" će uskoro postati istorija.

- Toliko toga ima u sebi da ne čudi što su navijači na poslednjim utakmicama bili izuzetno emotivni. Otvoren je 2. oktobra 1966. u godini u kojoj je moj Partizan izgubio finale Kupa evropskih šampiona od Real Madrida. Zatvarao se u nastavcima - priča Pantić.

Organizovana je i revijalna utakmica, na terenu su bili bivši i sadašnji asovi Atletiko Madrida i svetske zvezde. Pantić je bio u startnih 11.

- To je dokaz koliko me cene, a ja mogu samo da budem izuzetno ponosan i srećan. Trofeje su iznosili igrači koji su ih osvajali, golman Molina i ja smo bili zadužen za "Kup kralja" iz 1996. godine - dodaje Pantić, koji je u finalu sa Barselonom bio strelac u produžecima (102. minut) za trijumf nad Saragosom u Barseloni. - Na terenu su bili: Tores, Forlan, Koke, Solosabal, Salinas, Iguita, Đukić, Ferara, Sedorf, Ronaldinjo, Marez, Kaniđa, Boban, Najbet, Demikelis, Nolito... I moj idol Ziko.

Mnogi nisu krili suze...

- Baš je bilo emotivno i za mene, na "Kalderonu" sam igrao tri prelepe godine. Moderni klubovi, međutim, moraju da idu napred, mnogi su završili ili prave nove stadione. Bilo je zabavno, svečano, mnogo lepo. A kada je sve bilo pri kraju, posle svih posebnih trenutaka, obuzme te i tuga. Sutra stadiona neće biti. Umesto njega sagradiće neku zgradu, školu, napraviti park... A toliko je istorije smešteno na njemu - dodaje Pantić.

Srbi posebno pamte tu 1996. godinu i duplu krunu, ekipu je sa klupe predvodio Radomir Antić. Tadašnji gazda, pokojni Hesus Hil, pomislio je da naš trener želi da dovede rođaka, jer su mu Antić i Pantić zvučali slično, isto. Ubrzo su mu, međutim, pokazali koliko vrede.

- Stvarno smo napravili čudo koje niko nije očekivao - uvek Pantić rado vraća film. - Postigao samo gol pred start protiv argentinskog Njuelsa (1:0), bio strelac i u prvom kolu protiv Sosijedada (4:1). Počelo je i završilo se kao bajka!

Dok uživa u sećanjima, Pantić čeka novi klub, da posle Atletiko Madrida "B", azerbejdžanskog Bakua i kineskog Dalijen Jifanga nastavi trenersku karijeru.

- Dok ne bude trenerskog posla, ambasador sam Primere i komentator mečeva najjače španske lige na radiju "Onda sero". Nije lako naći ekipu, svi hoće u trenere. I sve znaju, najbolji su. Treba se izboriti za malo mesta pod suncem...

"BOLESNI" PARTIZANOVAC

PRIJATELj Miroslav Đukić preuzeo je Partizan, možda će i Milinko Pantić jednog dana na klupu u Humsku.

- Nikad me nisu zvali, a sigurno nikad ne bih mogao da odbijem Partizan, jer je to klub koji je od malena deo mene i biće to zauvek - ističe Pantić. - Otkad znam za sebe, znam i za Partizan. Ja sam onaj "bolesnik" iz kraja koji je uvek bio napolju u crno-belom dresu. I uvek sam bežao od crveno-belog, a najveću slavu doživeo sam, igrom sudbine, u tim bojama!