Slađana Tomašević: Moje vreme će tek doći i čekam ga (FOTO)

Na koji način kao novinar, a kako iz ličnog ugla, opisujete hroniku perioda u kome je korona virus promenio naše živote?

Sa profesionalne strane, iskustvo koje se zove sad i odmah, reagovanje u trenutku i potpuno drugačiji uslovi rada. Privatno, iskustvo koje ne bih želela da se ponovi, jer se suočavate sa nečim nepoznatim, sa ograničenim kretanjem i promenjenim ritmom života. Ipak, pričajući sa ljudima koji su se uključivali u emisiju i sa onima koji su prolazili kroz studio tokom vanrednog stanja, došla sam do zaključka da ako vodite računa i ponašate se u skladu sa onim što je propisano, ovo je na jedan način bilo vreme opuštanja, odmora i vraćanja sebi. Konkretno, ja sam radila neke stvari koje u drugim uslovima ne bih stigla. Puno sam čitala, čistila kuću svakog dana, kuvala čak i neka jela za koja sam mislila da ne umem, sunčala se i odmarala na terasi. Prihvatila sam stvari onakvim kakve jesu i trudila se da ne razmišljam mnogo o tome da li bi bilo bolje da je nešto drugačije. Nisam doživljavala izolaciju kao ograničenje, već kao priliku da učinim nešto dobro za sebe.

Koliko vam je takav stav pomogao da i pred kamerama budete stabilni i profesionalni uprkos drugačijim okolnostima u samom procesu rada?

Ovo je bila prilika da se pokažete kao profesionalac u svom poslu, ali i da ne dozvolite da izgubite optimizam i vedar duh. Radila sam svakog dana tokom vanrednog stanja, povremeno i u okolnostima koje nisu bile baš prijatne, ali sam prihvatila tu obavezu i posle nekog vremena mi je postalo simpatično. Recimo, dođem na posao, i bez obzira na to što se sve dezinfikuje i čisti, kad uđem u studio ponovo sve obrišem alkoholom, pa sam u šali pričala kako sam postala glavna higijeničarka na RTS-u. Šminkala sam se tako što kolege uključe kameru, gledaju me kroz objektiv i govore mi sijaš se, popravi malo sa leve strane, dodaj na desnu stranu, a ja inače nemam pojma da se šminkam. Radila sam u svojoj garderobi i sve to mi je postalo prihvatljivo. Emisija je održala isti nivo i kvalitet, čak je i gledanost porasla. Uspeli smo da zadržimo i dozu optimizma, što je najvažnije.

Šta je donelo, a šta odnelo, uslovno rečeno, novo doba novinarstva? Na koji način ste izbegli degradaciju profesije kojom se bavite?

Imala sam sreću da sam počela da radim „Beogradsku hroniku“ koja je ozbiljan brend i koju su pravili veliki novinari poput Baneta Vukašinovića, Mire Adanje-Polak, Jakše Šćekića i Vojkana Milenkovića. Mislim da je to najstarija informativna emisija u Srbiji posle Drugog dnevnika. Na vama je onda da zapnete iz petnih žila, da sledite ono što su oni stvorili i da probate da održite taj kvalitet. To se uči vremenom. Prednost „Hronike“ je to što je bila javni servis na usluzi građanima, mnogo pre nego što se na ovim prostorima govorilo o Javnom servisu. Lep je osećaj kada vam neko kaže da je imao problem, pa je otišao u određenu instituciju gde je, iz nekih razloga, naišao na nerazumevanje, i kada je uslovno rečeno zapretio „Hronikom“ sve je odmah završeno. A građani retko greše i zovu bez razloga. Uvek je u pitanju ozbiljna stvar koju u emisiji pokušamo da rešimo.

Umete da budete oštri, direktni i uporni. Da li se neki odgovori mogu dobiti samo na taj način?

U nekim situacijama jedino tako može. Moje je da budem uporna i dosledna. Zastupam onu tezu, i to mi se u praksi pokazalo kao tačno, da ne postoji stvar koju ne možete da pitate, samo je bitan način na koji pitate. Postoje ljudi koji hoće da sarađuju i oni koji će na sve načine izbegavati odgovore. Na meni je da pitam sve što treba da pitam, a kamera je neumoljiva. Ne možete da prevarite gledaoce, svako se pokaže tačno onakvim kakav jeste i nema potrebe da ja izvodim zaključke. Na kraju krajeva i nisam tu zbog toga, a gledaoci sami shvate ko je govorio istinu, a ko je lagao. Po prirodi sam osoba koja ne odustaje, volim svoj posao i ne postoji veća nagrada od toga da nešto rešite i vidite zadovoljna lica ljudi koji su srećni zbog toga, iako ih nikada niste upoznali i možda ih nikada u životu nećete sresti. To su benefiti ovog posla koji, zaista, ne mogu čak ni da se plate.

"Beogradska hronika” je danas previše crna, siva ili još uvek ima svoju svetlost i da li postoji neki momenat ili emisija koje se uvek rado sećate?

Ima i dalje svoju svetlost. Uprkos svemu, nikada nisam želela da sve bude potpuno crno. Ima dana kada vi jednostavno ne možete i događaji vam ne dozvoljavaju da budete puni optimizma i vedrine, ali emisija je ostala verna sebi i u onim najtežim danima, kada sam mislila da možda neću moći da progovorim kada se upali crvena lampica u studiju. Bilo je toliko tužnih momenata koji su mi izazivali suze, ali srećom, mnogo više lepih i u tome i jeste lepota ovog posla. Neke stvari vas nasmeju, neke vas beskrajno rastuže i pogode i to je prirodno. Nikada nisam skrivala emocije, ne umem to da radim, niti želim, jer njima ispisujem jednu veliku profesionalnu i ličnu hroniku na koju sam ponosna. Hroniku života!

Jesu li preostale hronike istine, iskrenosti i tog života koji pominjete, ili su medijsko nebo u ovoj zemlji preplavile hronike rejtinga i tiraža?

O rejtingu ne razmišljam. Rejting dolazi sam po sebi. Na meni je da dam sve od sebe, kao i svi ljudi koji realizujuemisiju, jer kada „Beogradska hronika“ ne bi imala života, to više ne bi bilo to. Tako da se, u našem slučaju, apsolutno ne može govoriti o komercijalizaciji i borbi za rejting. Daleko smo od toga. Ovo nije one man show, emisiju radi ozbiljna ekipa ljudi i kada svi pružimo svoj maksimum i razmenjujemo ideje, ne može da ne bude dobro. U tome je osnov uspeha emisije.

Rada Đurić je napustila RTS. Kako ste to doživeli?

Bila sam iznenađena. Rada je sjajna osoba i želim joj svu sreću.

Ako se stavite u ulogu gledaoca, šta bi neminovno Slađana Tomašević morala da promeni u svom poslu?

Svakako da postoje stvari koje treba korigovati i koje želim da promenim, ali u ovom momentu ih ne mogu definisati konkretno. Inače, vodim vrlo uobičajen i jednostavan život. Kod mene nema nikakvih fantazija i mistifikacija, živim kao što žive svi ljudi u ovoj zemlji i tako se odnosim i prema poslu. Mislim da sam naučila da sve mogu na lepši i jednostavniji način i to je možda jedna od važnijih promena na bolje tokom poslednjih godina.

Šta je potrebno da čovek ne ogrubi i ne otupi u ovom vremenu, u ovoj profesiji, u ovom životu, da ne izgubi sebe i neke najvažnije vrednosti?

Mislim da to zavisi od vaspitanja, od onoga što ste poneli iz kuće, iz porodice. Najvažnije je da suštinski ostanete ono što jeste, verni sebi pre svega. Kao ličnost, verujem da se nisam promenila. Prihvatam zrelost i životna iskustva, ali sam ista osoba kakva sam bila u srednjoj školi ili na fakultetu. Situacija sa koronom nam je i to pokazala. Nebitno je da li ste kasirka u prodavnici, prodavačica u butiku, vlasnik neke velike, uspešne firme ili radite na televiziji. Svi smo isti!

Ako smo u tom smislu svi isti, u čemu najviše hronično isto i grešimo?

Živimo prebrzo, ne znamo da cenimo neke jednostavne, obične, svakodnevne stvari. Ne posvećujemo se dovoljno ljudima koje volimo i koji nas vole, zato što nam se to podrazumeva. Važno je da onome koga volite kažete da ga volite, važno je da nekog zagrlite, poljubite, da mu pokažete svoju naklonost. Mislim da smo svi previše požurili u ovom životu. Brzo nam prolaze dani i kad se okrenete ne znate gde vam je otišla godina. To što možete da se viđate sa roditeljima i prijateljima, da odete u grad, da prošetate pored reke, da popijete kafu sa dragim ljudima su, u stvari, privilegije koje su nam postale uobičajene. Nadam se da nas je ovo iskustvo naučilo da ih poštujemo i prestanemo da ih uzimamo zdravo za gotovo.

Jeste li zadovoljni životnom hronikom koju ste do sada ispisali?

Nikada ne možete u potpunosti da bude zadovoljni. Bar ja nisam takva osoba. Uvek imate utisak da ste nešto mogli bolje, ali generalno mislim da je najvažnije da budete ispunjeni, a to jesam. Ako ste zadovoljna i srećna osoba, onda emitujete takvu energiju, tako se ponašate, takvi su ljudi iz vašeg okruženja i sve je mnogo lakše. Jednostavnije funkcionišete, lakše prilazite ljudima i oni vas brže prihvataju.

Pročitajte još: Slađana Tomašević: Nikada nisam dobijala kritike

Ipak, povremeno delujete hladno i distancirano? Da li je to odbrambeni mehanizam od posla, od javnosti, popularnosti, medija?

Ljudima uvek pristupam iskreno i otvoreno, a kada delujem hladno, onda, možda, nije moj dan. Svako ima pravo na to. Ne umem da sakrijem emocije i oni koji me dobro poznaju kažu da mi se na licu sve vidi. Sve zavisi od mog trenutnog raspoloženja. Imam i ja one dane kada bih se zatvorila u kuću, ali niko vas ne pita da li ste raspoloženi za razgovor i zašto vam nije do toga da budete nasmejani. To je moj posao i znam da takve dane moram da prevaziđem. Teško balansiram, ali uspevam da se izborim.

Kraj svega što nas je zadesilo se nazire, ali je sigurno da mnogo toga neće biti kao ranije. Na koji način gledate u vreme pred nama?

Uvek težim miru i to imam u svojoj kući. Moj dom je moj mir, i ništa ga, srećom, nije narušilo tokom prethodnih meseci, ali sam se umorila od grada, urbane sredine i ovakvog načina života. Potrebno mi je da napravim presek. U drugim okolnostima bih otišla na odmor i tako se resetovala, ali ovo je situacija u kojoj se i ne razmišlja o odmoru, niti možemo da pravimo neke velike planove. Mislim da ćemo morati da nučimo da živimo od danas do sutra i gledamo šta će život da nam donese, a to, nažalost, ne zavisi od nas u ovom trenutku.

Živim u sadašnjem trenutku i uživam u svemu što mi se dešava, ali mislim da će moje vreme tek doći, i čekam ga.