Tihana Lazović: Imam moć da udahnem život raznim sudbinama

Tihanu Lazović smo gledali u ostvarenju „Jutro će promeniti sve“, ali je njena glavna uloga u jednoj od trenutno najaktuelnijih serija „Tajkun“ skrenula pažnju šire javnosti na ovu mladu hrvatsku glumicu, koja iza sebe već ima dve Zlatne arene u Puli, predstavljanje na Berlinskom festivalu i niz drugih priznanja.

Iako za sebe kaže da je vrlo jednostavna i obična, bira netipične uloge koje brani svojim talentom, ali i izrazitim ličnim stavom koji joj ne dozvoljava da se utapa u stereotipe, jer veruje da se moć svakog umetnika ogleda u tome da bude svoj. Za Novosti Online govori o iskustvima sa snimanja „Tajkuna“, Draganu Bjelogrliću, Beogradu, svom životu i karijeri, Banetu Trifunoviću, ali i o emocijama i intuiciji koja joj je glavni putokaz u karijeri.

* Vrlo ste mladi, ali sa značajnim iskustvom u ozbiljnim televizijskim i filmskim ostvarenjima. Šta seriju “Tajkun” izdvaja od vaših dosadašnjih projekata?

- Prvenstveno me je privukao reditelj Miša Terzić čiji rad cenim, zatim scenario, ali i mogućnost da dođem u Beograd i radim sa nekom novom ekipom. Mislim da su ljudi željni kvalitetnih triler-krimi serija. Mi, na Balkanu, sada nastojimo da pratimo taj svetski trend i čini mi se da nam ne ide loše. Ono što je Miša hteo, a i svi mi, je da kombinujemo art i komercijalu. Da li smo u tome uspeli, videćemo.

* Uloga Ksenije je prilično neobična. Na koji način ste je doživeli, shvatili, opravdali i dali joj karakter i emociju?

- Ksenija je lik koji je od početka bio “najnerazumljiviji”. Moram priznati da smo se namučili da je opravdamo, razumemo njene motive i postupke, odaberemo šta je “goni” i zašto postupa tako kako postupa, i na kraju, da joj udahnemo život . Ona je lik koji nije “voljiv”, da se tako izrazim. Nije otvorena, već sve drži u sebi i kuva. Igrati lik koji je stalno na ivici, a nikada ne eksplodira, bio je izazov.

* Ovo je vaša prva glavna uloga u Srbiji. Šta vam je ovaj angažman doneo kako u profesionalnom smislu, tako i u privatnom životu?

- Obožavam Beograd! Ovde je i moja porodica, tatina sestra Jadranka sa svojima, i ne osećam se kao gost u ovom gradu. Nemam nijedno loše iskustvo, naprotiv, prihvaćena sam velikodušno. Ne mogu dugo da budem na jednom mestu, pa mi kombinacija Beograda i Zagreba, uz putovanja, na koja idem kad god sam slobodna, savršeno odgovara.

* Sa Draganom Bjelogrlićem ste direktan partner. Kako opisujete rad sa njim i ostalim kolegama?

- Divnu ekipu je okupio Miša. Ne samo glumce, već i ceo set, od tonaca do kostimografa. Često zaboravljamo sve te ljude koji su iza kamere, a bez njih ne bi bilo ničega. Bjela je super partner, divan glumac i jako zabavan čovek. Puno sam se smejala i sa njim i sa Hanom Selimović. Atmosfera na setu je ono što je meni najvažnije. Ako osetim negativnu energiju, najradije bih ostavila sve i otišla kući.

* „Tajkun” beleži veliku gledanost. Kakve reakcije dopiru do vas?

- Čini mi se da se ljudima sviđa, iako je teško govoriti o tome nakon samo nekoliko epizoda. Ne znam za Srbiju, ali u Hrvatskoj je publika odrasla na telenovelama sa puno šminke i puno glume, i kad se pojavi nešto drugačije ljudi su zbunjeni. Navikli su na sitkome, šale i gegove. Verujem da prolazi i nešto drugačije od toga.

* Zbog čega vas, kao glumicu, privlače ovako kontroverzne, uslovno rečeno opasne, dramatične i drugačije teme?

- Privlače me dobri scenariji i reditelji koji imaju nešto da ispričaju. Ako radiš seriju, film ili predstavu samo da bi radio i ne možeš da mi odgovoriš na pitanje zašto te to “pali” i koju priču želiš da ispričaš, meni je dosadno i nemam šta da ti ponudim.

* Seriju prati slogan „Moć je nedeljiva”. Kakvu moć ona ima, a kakvu vi kao glumica, i da li je delite?

- Moć ove serije je strast i ljubav koja je uložena u njeno stvaranje. Što se mene tiče, imam moć i odgovornost da udahnem život raznim sudbinama, da budem njihov glas, da pričam njihove priče, da budem ljuta, frustrirana, nežna, ljubavna, depresivna, kriva, loša, dobra u njihovo ime, i da tako dopirem do publike. Ostati svoj možda zvuči kao floskula, ali to je zaista najprivlačnija osobina. Rekla bih da moć svakog umetnika leži upravo u tome. U teoriji zvuči jednostavno, ali u praksi je teško odupreti se svemu što društvo nameće i biti drugačiji, ako to znači i da se nekima nećeš svideti. Probati da se odupreš porivu da te svi prihvate, da se ulaguješ publici i ljudima oko sebe. Glumicama je u tom smislu još teže, jer smo kritikovane na račun izgleda. Debele, mršave, lepe, ružne, velikog ili malog nosa. Muškarci su u mnogo manjoj meri suočeni sa tim besmislenim etiketama.

* U Hrvatskoj ste jedna od vodećih glumica mlađe generacije. Iza sebe već imate dve Pulske arene i mnogo angažovanih i autentičnih ostvarenja u regionu. Šta vam je najvažniji putokaz u karijeri?

- Intuicija. Često znam da li je projekat za mene ili nije u prvih pet minuta razgovora sa rediteljem. Dešavalo se da potisnem intuiciju i prihvatim nešto “jer bi to trebalo raditi” i gotovo uvek sam pogrešila. Trudim se da negujem unutrašnji osećaj, šta god o tome mislila okolina.

* Često ste kritikovani zbog konkretnih, iskrenih i glasnih stavova koje iznosite po mnogim pitanjima, posebno kada se radi o suštini ostvarenja u kojima igrate. Šta vam je najteže palo, a šta vam ne dozvoljava da posustanete?

- Nemam ništa protiv kritike, zdrave i argumentovane. To je sastavni deo posla. Ono što me nervira je glupost i pljuvanje frustracija i kompleksa. Često sam bila na udaru zbog svojih stavova, nemali broj puta primala grozote u svoj “inbox”, i nije prijatno. Ali, da li ću zbog toga da prestanem da izražavam stavove, što kroz uloge, što privatno!? Neću! Mogu, kao što sam rekla, da se prilagodim većini i smeškam se, ili mogu ostati svoja i govoriti o stvarima koje me muče.

* Većina medija vas opisuje kao netipičnu osobu i glumicu. Šta je upravo obrnuto - tipično, obično, jednostavno?

- Vrlo sam obična i jednostavna. Čak i dosadna. Volim knjige, hranu, muziku, jogu i putovanja . Ništa uzbudljivo, verujte mi. Perfekcionizam mi pravi probleme. U određenoj meri to je vrlina, ali da budem iskrena, kod mene je to pogubno. Nikad nisam zadovoljna. Trudim se da budem nežnija prema sebi, ali ne uspeva mi često. Ipak, trenutno sam srećna i ispunjena, bez obzira na to što sam u samoizolaciji već nedeljama i što je haos u svetu.

* Čini se da popularnost ipak doživljavate netipično i nije vam previše važna. Ima li razlike u tome kako vas ljudi doživaljavaju u zavisnosti od podneblja?

- U Hrvatskoj nisi popularan ako nisi u sapunici, šou programu ili sitkomu. U Srbiji sam primetila da se mnogo više gleda i ceni domaći film, što komercijalni, što “art house”, i da se bolje reklamira. Više ljudi mi je prišlo u Beogradu na ulici, nego ikada u Zagrebu. Ne patim od prepoznavanja na ulici, da se razumemo, ali lepo je videti da ljudi gledaju nešto drugo, osim jeftinih televizijskih šou programa.

* Zračite vedrinom i otvoreni ste, ali ste u u mnogim ulogama pokazali i spektar „tamnijih” i težih emocija. Koliko su izražene i u vašem privatnom životu?

- Svi mi nosimo “tamna” osećanja, slažete li se? Pitanje je samo da li smo ih svesni, da li ih vidimo i prihvatamo, ili smo ih zakopali duboko, pa nam se svete tako da nas boli glava, preskače srce ili boli želudac. Ja ih iskopavam, vadim iz sebe i suočavam se sa njima, nekad uspešno, nekad malo manje. Štaviše, pokušavam da ih iskoristim u kreativnom smislu, da ih poklonim nekom liku koji igram, i na taj način ozdravim. Terapija je važna i za svakoga znači nešto drugo. Nekome je to muzika, nekome film, meditacija ili odlazak psihijatru. Nažalost, i dalje je bauk pričati o emocijama. Mnogo je lakše odložiti probu jer si slomio nogu, nego jer te boli nešto “unutra”. Zato mislim da je ključno razgovarati o mentalnom zdravlju.

* Sa Banetom Trifunovićem, vašim emotivnim partnerom, igrate u “Tajkunu”. U čemu ste najsličniji kao ljudi i umetnici, a u čemu potpuno različiti?

- Bane je mnogo mirniji, sređeniji i fokusiraniji od mene. Čista suprotnost od mog dalmatinskog temperamenta koji stalno nešto “žuga”. To je dalmatinski izraz za “prigovaranje” ili “kukanje”.

* Pomenuli ste samoizolaciju. Na koji način se nosite sa ovom situacijom i šta je vaša poruka svima koji će pročitati ovaj intervju?

- Nije nam lako, dragi moj svete. Nakon zemljotresa u Zagrebu, mnogi moji prijatelji ostali su bez svog doma i primorani su da nađu neki drugi smeštaj. Tako da smo svi mi, koji i dalje imamo knjige, društvene igre, Netfliks i krov nad glavom, zapravo, jako srećni. Jedino što možemo je da ostanemo kod kuće i pokušamo da iskoristimo ovo vreme za sebe.