Brankica Sebastijanović: Zonu kroz život vodi srce

PETNAEST godina od ekranizacije čuvenog romana Stevana Sremca o Zoni i Manetu, u beogradskom Sava centru 24. januara biće premijerno prikazan film "Zona Zamfirova, drugi deo", u režiji Juga Radivojevića. Film, po scenariju Ivane i Miroslava Mitića, prati bračni život glavnih junaka dve godine posle venčanja i probleme s kojima se suočavaju. Lepu Zonu na velikom platnu igra Brankica Sebastijanović, a kujundžiju Maneta Milan Vasić. Mlada glumica ističe da joj je uloga bila veliki izazov i jedna od najzahtevnijih do sada.

- Tek kada je završeno snimanje, postala sam svesna kompletnog zalogaja koji je bio ispred mene - kaže za "Novosti" Brankica Sebastijanović. - Kada sam pogledala montiran film, videla sam da je uloga ogromna, a moja odgovornost velika. Na snimanju sam bila koncentrisana na to da što bolje i verodostojnije odigram ulogu i uđem u lik. Zona mi je bila izuzetno inspirativna, ali kako se premijera približava, imam malu tremu. Ovo je nasloženija i najkompleksnija uloga koju sam odigrala do sada. Ali bolje se snalazim kada imam krupnije i zahtevnije zadatke.

* Sa čime se Zona i Mane suočavaju u braku?

- Posle dve godine braka njihova ljubav je na ozbiljnom testu, jer još nemaju decu. To im postaje veliki problem. Zona oseća ogroman pritisak društva koje je zbog toga osuđuje. Postaje nesigurna, počinje da sumnja u sebe i u Manetovu ljubav, ali je kraj, ipak, srećan.

* Da li su problemi bračnih parova pre sto godina i danas isti?

- Tada je porodica bila prioritet, danas je izražena sebičnost, a i vrednosti su se promenile. Ljudi više brinu o sebi nego o porodici. Danas je gotovo postala svakodnevica da supružnici nemaju decu u prve dve godine braka. To ne predstavlja ozbiljan problem ni za njih, ni za okolinu, jer su još mladi i imaju vremena. U Zonino i Manetovo vreme to je bilo ozbiljno opterećenje. U tom smislu su se vrednosti promenile, ljudi su sada koncentrisani na sebe i na karijere, zanemaruju ono što je iznad toga - osnivanje zdrave porodice pune ljubavi. Važnije im je da se ostvare u poslu, a porodica ako dođe, dođe. Ranije je bilo obrnuto.

* Da li bi Zonina i Manetova ljubav opstala u 21. veku?

- Mislim da bi opstala, jer se mnogo vole. Verujem da svi problemi mogu da se prevaziđu kada se ljudi istinski vole.

* Kako ste doživeli glavnu junakinju?

- Zona je veliki borac, žena koja će preskočiti svaku prepreku jednim skokom, pa makar i pala. Malo je brzopleta i nepromišljena. Ide srcem kroz život, a manje glavom. Kada oseti da je njena ljubav ugrožena, spremna je na sve, bez razmišljanja. Reaguje na prvu loptu, što je razlikuje od mene. Ne ume da sakrije emocije i da ih kanališe, već odmah "puca".

* Na čemu joj zavidite?

- Zavidim joj na slobodi u komunikaciji s ljudima i povezanosti koju su imali u to vreme. Danas su nekako svi rezervisani, izgubili smo komunikaciju. Zona ima mnogo tetaka, druže se, kuvaju zajedno, nekoliko puta dnevno piju kafu. Fali nam bliskost, ljudi se danas ustručavaju da idu kod nekoga i prvo moraju da se najave.

LEPOTA EPOHE I JUŽNjAČKI GOVOR

FILM obuhvata period od 1905. do 1908, a Brankica ne krije oduševljenje lepotom epohe u kojoj se radnja dešava.

- Imali smo sreću da snimamo u autentičnim objektima iz tog vremena na jugu Srbije - kaže Brankica. - Mnogo je lepa estetika tog vremena, i kostimski i scenografski, sve izgleda predivno. Počev od šoljica, tacni, stolnjaka, nismo morali da pravimo scenografiju. Neverovatno je kada osetite autentičnost tog vremena. Jedini problem mi je u početku bio južnjački govor. Na prvim probama nisam mogla da sastavim misao. Bilo mi je neprirodno da to izgovorim, ali kada je počelo snimanje, već sam se uhodala.