Sandra Perović: I u Kanu počeli da štede

SKLONOST koju je Sandra Perović, urednik i novinar RTS, imala još kao dete ka javnim nastupima i fascinacija elektronskim medijem, ukazivale su na to da će se jednoga dana baviti televizijskim novinarstvom. Da krene tim putem, ističe, uticalo i to što je tokom njenog odrastanja bilo mnogo kvalitetnih uzora koji su ostali legende Jugoslovenske radio-televizije.

Više od jedne decenije Sandra nas vodi na proputovanje kroz svet pokretnih slika - donosi ekskluzivne izveštaje sa najznačajnijih filmskih događaja u svetu i kod nas. Do sada je uradila više od 200 ekskluzivnih intervjua sa najvećim svetskim rediteljskim i glumačkim imenima i na to je, napominje, veoma ponosna. Nedavno se, puna utisaka, vratila i sa najslavnijeg Kanskog festivala, za koji kaže da je ovog maja bio nasigurnije mesto na svetu.

- Dok su se u festivalskoj palati prikazivali filmovi, a na crvenom tepihu defilovale zvezde, kanskim ulicama danonoćno je patrolirala policija, odnosno specijalci sa automatskim puškama, zbog straha od terorizma. Možda slabije posećen nego ranijih godina, u nešto mirnijoj atmosferi, prvi put bez vatrometa, Kanski festival je pokazao da je odoleo organizacionim i programskim izazovima sa zvezdama savremenog umetničkog filma i, naravno, imenima zbog kojih je njegov crveni tepih atrakcija sa posebnim šarmom.

* Koliko se toga promenilo u organizaciji velikih smotri posvećenih sedmoj umetnosti u odnosu na vreme kada ste tek počeli da ih posećujete?

- Najprimetniji je uticaj finansijske krize kao i mere štednje koje su se odrazile i na Kanski festival. Neke stvari su daleko „svedenije”, ali ipak složićete se da suma od 20 miliona evra, koliko iznosi budžet ovog najprestižnijeg festivala, i dalje zvuči astronomski. Što se samog koncepta tiče, ostala je dobra tradicija spajanja proverenih autorskih vrednosti i nekih novih manje poznatih energija. Uostalom dobru kansku formulu ne treba menjati.

Mnogi vam zavide na putovanjima u značajne filmske prestonice.

* Šta se zapravo krije iza tog glamura i sjaja, koliko je teško izveštavati sa ovakvih događaja?

- Za mene je uvreda kada mi uoči polaska na festival kažu „lepo se provedi” ili me po povratku pitaju „kako si se provela”? Za profesionalce kojima je stalo da tokom desetak festivalskih dana što više filmova pogledaju i što više materijala snime i donesu, to je ozbiljan i veliki posao. Ukoliko ste televizijski novinar, posao je još zahtevniji u odnosu na kolege iz štampanih medija i onlajn izdanja, jer vas po povratku čeka selekcija i pakovanje materijala u montaži. A tokom festivala u obavezi ste i da dnevno izveštavate.

* Na šta pomislite kada u vašoj beležnici bacite pogled na velika glumačka imena koja ste intervjuisali? Ko vas je od njih naročito impresionirao, a ko razočarao?

- Uvek me iznova oduševe svi veliki reditelji i glumci sa kojima sam već radila intervjue i sa kojima se ponovo susrećem. Već mi je teško da ih nabrojim. Loš utisak ostavljaju umišljene „zvezde” i „veličine”. Svež primer je ćerka Džonija Depa, Lili Rouz, pre intervjua sa mnom napravila je scenu tokom prethodnog razgovora sa jednom koleginicom, jer je novinarka postavila pitanje koje joj nije bilo po ukusu. Kada je došao red na mene, u startu sam odustala od dva pitanja kako bih izbegla eventualne neprijatnosti.

* Koje ime biste još voleli da dodate na spisak...

- Jednog od najomiljenijih reditelja Brajana de Palmu. Imam specifičnu empatiju prema njegovom opusu, izboru tema i autorskoj doslednosti. On je Martina Skorsezea upoznao sa Robertom de Nirom i osmislio je uvodne reči „Pre mnogo godina u dalekoj, dalekoj galaksiji...” za „Ratove zvezda” Džordža Lukasa. Od velikog inovatora u okviru trilera i horora, kojeg su savremenici uglavnom odbacivali, a kasnije generacije filmofila ponovo otkrivale, volela bih da čujem odakle potiče gotovo fetišistička fascinacija ženama.

* Postoji li intervju koji biste sada potpuno drugačije uradili, za koji mislite da niste bili dovoljno spremni?

- Bilo je i takvih, urađenih u nedostatku vremena za podrobnije pripreme, a događalo mi se da ih u danu bude četiri. Eto, recimo, prošle godine, baš u Kanu intervjuisala sam istog dana Kolina Farela, Gejbrijela Birna, Tima Rota i Džona Tortura, koji je bio poslednji u nizu i možda je zbog toga malo „ispaštao”.

* Šta biste još voleli da iskusite u karijeri, imate li želju da osim filma radite i nešto drugo?

- Kao „dete RTS-a”, koje se čeličilo u toj kući, suočilo se sa bombardovanjem, paljenjem zgrade i posledicama svega toga, kao profesionalac koji je tokom protekle skoro dve decenije dugo i posvećeno pekao televizijski zanat, mogu da plivam u svim vodama. Ipak, pokretne slike kao nadahnuće i dalje suvereno vladaju mojim profesionalnim bićem.

SRPSKA KINEMATOGRAFIJA

* BUDUĆI da ste i kritičar, šta mislite o današnjoj filmskoj industriji? Kako biste ocenili situaciju u srpskoj kinematografiji, dokle može da dosegne i ima li razloga za optimizam?

- Ako govorimo o takozvanim nezavisnim umetničkim filmovima, izuzetno sam zadovoljna najnovijom ponudom. Najsvežiji utisci su kanski - više nego ikada većina autora se, kao ogledalu modernog sveta, angažovano okrenula pojedincu, njegovom suočavanju sa velikim sistemom i borbi za preživljavanje. Kada je u pitanju domaća kinematografija, volela bih da kažem da je njena budućnost svetla, ali bojim se da puno argumenata za takvu tvrdnju nema. Svaki iskorak, pozitivan pomak ili dobra namera da se pomere tematski i žanrovski obrasci, svodi se više na eksces, nego na nešto što možemo okarakterisati preko potrebnim novim talasom u srpskom filmu. I pored toga što smo mala kinematografija, ne znači da ne možemo da imamo velike filmove. Kada to kažem ne mislim na budžet, već na kvalitet. A kada je reč o iskoraku u svet i prisutnosti na velikim festivalima, neophodno je lobiranje.