MENI JE ŽIVOT PRUŽIO RUKU: Stanislav Trninić, mali junak velike prognaničke tragedije, danas je otac dvojice dečaka, stub kuće i domaćin

IZA su ostali njegovi rodni Mečečani. Nje­govo detinjstvo. Grob tate Stojana... Ispred je, gonjena "Olujom", bila ko­lona.

Foto M. Marković

Nepregledna kolona nesrećnih ljudi koji su kre­nuli u nepoznato. Mislili su da će se brzo vratiti ku­ćama. Tako su u traktorskim prikolicama i kamionima poneli samo svoje živote.

- Zaista smo tako misli­li - govori danas, posle 25 godina, Svetislav Trninić, onaj dečak sa traktora koji je čitavu porodicu, ali i druge, vozio od rodnog sela nadomak banijske Kostajni­ce do Srbije.

Imao je tada 11 godina. U desetoj, već je, seća se njego­va majka Nada, "onako, sam od sebe, preuzeo obavezu da brine o nama: meni, njegovoj sestri, bolesnoj baki"...

Foto privatna arhiva

Malog junaka velike srp­ske prognaničke tragedije, posle višednevnog tumara­nja po dokumentima, adresa­ma, nasumičnog telefoni­ranja desetinama Trninića, nalazimo, tu, možemo reći nadomak Beograda. U Golu­bincima, gde se odavno sku­ćio. Gde on i njegova supruga Branka podižu svoje malene golubove, Stefana i Nema­nju. Malo mlađe od njegovih dečačkih godina u kojima je, preko noći, stasao u čoveka.

- Prošla moda izbeglica, pa me zaboravili - kaže do­čekujući nas. - Nisam voljan za razgovor, jer i ja želim da zaboravim. Kakva je korist od priče? Ali, "Novosti" su nam dobrodošle. Sećam se, nagradili ste me plaketom za podvig deteta. Šta se od tada okrenulo... Duga je to priča. Najvažnije je da smo živi, zdravi. Da ne gladuje­mo. Dovoljno za sreću?

- Pa... Jeste - odgovaramo.

- Odakle da počnemo? - pita

- Pa, od početka...

Dečaci, kao njihov tata nekad, petljaju nešto u auto­mobilu. Kao njihov tata oko traktora. Supruga Branka treperi da sve u dvorištu Trninića u neplaniranoj sremskoj ravnici, bude kao - ravnica. Majka Nada suočena sa teškom bolešću od borbe da bez supruga sačuva decu, kućni prag, povremeno se uključi u razgovor. A Mirko Arbutina, iste prognanič­ke sudbine, koji im je drugi oslonac, nije ni dočekao da počnemo priču, a ispod ruke kojom je pokrio lice, nezau­stavljivo su lile suze.

AGONIJA Mnogi su put Srbije krenuli na traktorima, Foto privatna arhiva

5. avgust 1995. godine, Mečečani dok je dan ispra­ćao sunce...

- Sećam se, mada bih vo­leo da se ne sećam. Komši­je pokreću svoje traktore. U jednoj od prikolica ima mesta i za nas: majku, baku, sestru i mene. I, mi smo već u toj komšijskoj prikoli­ci. Žurba. Bunilo... Taman da krenemo, ja iskačem iz te prikolice i uskačem u kabi­nu našeg traktora. Tatinog traktora. Zar da ga ostavim. Majka moli da odustanem, a traktor nikako da upali. Volan, tamo-ovamo, pomažu i komšije i pokrenuo sam vozilo. Majka u prikolicu ubacuje samo šunku i nešto hleba. Tako smo pošli... Preko Bosanske Kostajnice prema Prijedoru, kroz noć. Važno je bilo samo ići na­pred. Otkud sam znao dokle. Voleo sam taj traktor, tatin traktor. Tata me učio da vozim. Da radim sve muške poslove u kući. Molio sam se Bogu da me motor ne izda. Za gorivo smo se snalazili kako smo znali i umeli, sve do Prijedora. Ni o čemu drugom nisam razmišljao, samo napred, samo napred.

Dok govori, onaj, nekada­šnji dečak, sada zreo čovek, emocije ostaju u njemu. A go­tovo da eksplodiraju. On se uzdržava. Suza se pojavi ne­gde u kraju oka i tu završi. Njegovi dečaci su ozbiljni. Preozbiljni.

- U Prijedoru smo napra­vili prvu stajanku. Rodbina moje majke moli nas da osta­nemo s njima. Majka neće. Kaže: Kako da ostanemo kad sve naše komšije odoše. Pa, kud oni, tu i mi. I, tako do Banjaluke. Bili su tamo dobri ljudi i pamtim mnoge tokom tog puta po dobroti. Ali i druge koji to nisu bi­li. Ništa mi ni od kog tra­žili nismo. I kad smo bili gladni, nismo bili. Na ko­ridoru prema Brčkom, pam­tim rupe od bombardovanja.

9. avgust 1995. Pavlovi­ća most, između Bijeljine i Bogatića.

- Kolonu zaustavlja policija. Čude se, dete za volanom traktora na tom dugom strašnom putu. Pitaju: Imate li šta da prijavite? A ja poneo tatin trofej, nje­govu lovačku pušku. Kažem majci: Ne prijavljuj. A ona, brže-bolje: Imamo, imamo ovu pušku. I oni mi je uze­še. Bilo mi je teško. Uspo­mena na tatu... Ipak, idemo dalje. Na Iriškom vencu, opet policija. Traže da oni spuste traktor nizbrdicom. Plaše se da ja to ne mogu. Ma, ne dam im volan. Bilo je malo povuci-potegni. Samo sam tad zaplakao. Samo ta­da i nikad više. Vozio sam 500 kilometara, a sad, kao, ne mogu.

Nekoliko dana, posle...

- U Zrenjaninu je bila na­ša prva izbeglička adresa. Smeštaj u đačkom ili stu­dentskom domu, sad ne bih mogao tačno da kažem. Bilo je svega, ali meni je nedosta­jalo sve. Kad kažem sve, mi­slim na moju kuću, šume... Do početka školske godine bili smo u tom domu. A pr­vog dana kad smo stigli u Zrenjanin, stigle su i novi­narske ekipe da slikaju de­čaka - junaka za traktorom. Snimaju. Pitaju. A meni ni­je ni do čega. Tako je otišla ta vest da sam ja, kao, neka zvezda. Ubrzo je stigao po­ziv iz Nove Pazove od nekih ljudi koji žele da nas pri­me u svoju kuću. Da školuju sestru i mene, da mami daju posao. I mi smo se uputili u Pazovu. Onda su stigli i strani novinari, a ja nisam bio svestan da sam učinio bilo kakav podvig, kao što to ni sada ne smatram po­dvigom. Za mene je to, pred novinarima, bila prava muka. Stanislave, sedi na traktor! Vozi do pruge! Vra­ti se! Pa, opet, isto. Tamo, ovamo... Ne mogu više, rekao sam majci. Ćutala je, a video sam koliko joj je teško. Kasnije sam saznao da je to sve bilo u režiji našeg "domaćina". On je želeo da profitira od naše muke. Primio nas je u pomoćni objekat. Sejali smo mu baštu. Majka je iz te bašte nosila povrće u kuhinju za njegove radnike. Radila je najprljavije po­slove. Tada je obolela i sada je teški invalid... Čitali smo kasnije kako je govorio da nam je i kuću napravio. Bili smo tako poniženi, da ne umem da opišem. A saznali smo i to da je doku­mentarni film o meni, koji je objavljen u Francuskoj i u italijanskim medijima, za­pravo bila ulaznica za na­še "domaćine". Neću javno da ih imenujem. Vi znate ko su. Nama je tada obećano da ćemo ići u Francusku. Oti­šli su oni.

SEĆANjA Mali junak iz "Oluje", Foto privatna arhiva

U leto, 1998. godine...

- Završio sam osnovnu škulu i upisao Saobraćaj­no-tehničku u Zemunu. Tada majka i ja nekoliko meseci živimo u baraci "Planuma" u Pazovi. U sobici. Znate, mi smo drugačije vaspitani, pa ona i ja taj sobičak deli­mo paravanima. Uveče dugo pričamo. Sećamo se i nada­mo. Sanjamo da se vraćamo u Mečečane, ponekad da nas je drugo sunce obasjalo, kao, za­vršio sam školu, zaposlio se i podižem svoju kuću. Sestra Stojanka već je bila u Austriji, starija od mene če­tiri godine. Već gradi svoj život. Pozvala je i mene ka­da sam završio saobraćajnu. Otišao sam i lepo zarađi­vao. Ali, posle koji mesec, majka javlja: država Srbija nam je, sine, dodelila sedam ari placa u Golubincima, a švajcarska humanitarna or­ganizacija će nam dati ma­terijal za kuću. Vratio sam se i sve je bilo kako je majka kazala. Pre deset godina sam se oženio mojom Brankom iz Ljubišića sa Banije. Njena porodica je, u avgustu 1995, upućena na Kosovo. Tri go­dine su živeli kod Obilića. Onda su ih vratili u Pazovu, i tako smo se nas dvoje upo­znali.

Vreme ovo, kraj proteklog vikenda, Golubinci... Sedi­mo pred kućom, stvarnom kućom o kojoj je sanjao dečak Stanislav Trninić. On oku­pio porodicu. Prelista­vamo albume. Pokazuju nam najlepše uspomene iz ovog života, a onog malenog juna­ka. Dan venčanja. Dan rođenja dece. Njihovi rođendani.

- To sve čuva naša Branka, njoj nijedan datum ne može da promakne - kaže Stani­slav.

Upravo je stigao sa pu­ta, vozač je u transportnom preduzeću "Bošnjački" iz Pazove. Krstari kamionom preko bivše Juge i celom Evropom.

Lepo zarađujem i ja to ve­oma poštujem. Život mi je pružio ruku, a sudbina me, valjda, uputila na ovog do­brog čoveka Boška Bošnjač­kog. Više od tri godine sam u ovom preduzeću. Boško mi je pomogao i auto da kupim. Dozidao sam, evo vidite, i pomoćnu zgradu, pušnicu. Svaku sam ciglu sam ugra­dio i radovao se. Ne može Banijac bez sušare, bez ba­šte, bez živine. Nego, `ajte vi da večerate. Sve smo već spremili. Niko u ovu kuću nije ušao, a da domaćinski nije dočekan. Niko izašao, a da domaćinski nije ispra­ćen.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije