Politika

DEZINFORMACIJE VODEĆEG LISTA SLOBODNOG SVETA: Izmišljeni konc-logori povod za poređenje našeg naroda sa nacistima

Владимир Илић

15. 08. 2020. u 10:11 >> 07:13

U PROCESU medijske nacifikacije srpskog naroda, događaj "visoke amplitude", koji je poslužio kao signal da se mejnstrim mediji opredele da, definitivno i bespovratno, srpski narod uporede sa nacistima, zbio se početkom avgusta 1992. godine kada je američki tabloid "Njuzdej" objavio storiju o "logorima smrti" koje, kako je naglašeno, Srbi drže u Bosni i Hercegovini.

ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ ВОДЕЋЕГ ЛИСТА СЛОБОДНОГ СВЕТА: Измишљени конц-логори повод за поређење нашег народа са нацистима

Zgrada UN / Arhiva

Potom, kada je ta senzacionalistička priča obišla svet i bila više nego uspešno plasirana, "Njujork tajms", nezvanično, počinje da tadašnjeg političkog lidera Srbije naziva "nižerazrednim Hitlerom". Perjanica širenja dezinformacija "Njuzdej", Njujork.

Srpski osvajači severne Bosne drže dva koncentraciona logora u kojima je pogubljeno ili umrlo od gladi više od hiljadu civila, a još hiljade su zatvorene dok ne podlegnu, tvrde dva nedavno oslobođena zatvorenika..." ("Njuzdej", 2. avgust 1992.)

Komparacija je bila nedvosmislena. Priča je plasirana najpre u tabloidu da bi - ako stvar ne krene politički onako kako su autori i urednici zamislili - sve moglo lako da se opravda činjenicom da tzv. žuta štampa često pravi greške. Takav pristup najčešće se naziva "probnim balonom", u smislu da se određenim, svesno plasiranim storijama u štampi i elektronskim medijima sondira reakcija političke javnosti i javnog mnjenja u nacionalnim i internacionalnim razmerama.

PORED toga, tabloidi su najčitanije novine, još od njihovog etabliranja u informaciono-komunikacioni sistem - najpre Velike Britanije, a potom i većine zemalja Zapada, delovanjem "džingo-braće" Harmsfort, poznatije kao lord Nortklif i lord Rotermer.

Autor storije o logorima bio je Roj Gatman, dugogodišnji akreditovani izveštač iz tadašnje SFR Jugoslavije, najpre za britanske a potom i za američke medije, u skladu sa posebnim interesima određenih angloameričkih krugova, poznatih po eufemizmu - special relations. Gatman je rođen u Njujorku 1944. godine; diplomirao je na istoriji. Nemirne 1968. godine, kada su svi glavni univerziteti doživeli demonstracije i studentske zahteve za demokratizacijom, ma šta to značilo, on završava magistarske studije na Londonskoj školi ekonomije, iz oblasti međunarodnih odnosa. Zaposlio se u "Njuzdeju" početkom 1982. godine, u vreme kada je predsednik SAD bio Ronald Regan, koji se upustio u "rat zvezda" - poslednju fazu hladnoratovske trke u naoružavanju i demontaže SSSR-a. Ono što je pokrivao kao novinar bila je - nacionalna sigurnost.

ZA SVOJE storije iz Bosne Roj Gatman je dobio Pulicerovu nagradu 1993. U tome ima izvesne simbolike: i Pulicer je bio tipičan primer "žutog novinarstva", koje fabrikuje neproverene vesti. Pritom, to nimalo nije smetalo da Gatman, desetak godina kasnije, bude senior fellow u Američkom institutu za mir, niti da od velike novinarske starlete tabloida "Njuzdej", desetak godina docnije, postane velika novinarska zvezda prestižnog "Njuzvika". (Američki institut za mir: "nepartijska" ustanova; osnovao ga je Kongres SAD "za mirno rešavanje konflikata")

Da li zbog toga što je američka administracija početkom 90-ih objavila da "Srbija ugrožava nacionalnu sigurnost" SAD ili iz neutoljive želje za sopstvenom afirmacijom, nakon izveštavanja o padu Berlinskog zida i kvazikomunističkih režima u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj i Čehoslovačkoj, Roj Gatman ponovo dolazi u nekadašnju Jugoslaviju, gde je već bio akreditovan za britansku novinsku agenciju Rojter, ranih sedamdesetih godina 20. veka. Ovom prilikom on "otkriva" koncentracione logore u Bosni, koje, naravno, drže Srbi.

Zarad istine navodimo bitnu činjenicu: "Njuzdej" je osnovala Ališa Paterson, uz finansijsku podršku svog supruga Harija Gugenhajma... U čudnom spletu (ne)istorijskih okolnosti, upravo iz familije oca Ališe Paterson poteći će budući suprug Čehinje Jane Korbel, koja je bila svetski poznata kao prva žena državni sekretar SAD - Medlin Olbrajt.

U tim zvezdanim trenucima Roja Gatmana, 1993, urednik "Njuzdeja", koji je pokrivao OUN bio je Džošua Fridman, član borda direktora američkog Komiteta za zaštitu novinara, a o kome će više reči biti u narednim poglavljima.

Sama Gatmanova tabloidna storija bila je puna nedvosmislenih tvrdnji, iako on lično nije uvek izveštavao "sa lica mesta", kako bi se moglo zaključiti iz potonjeg naslova njegove bombastične knjige "Svedok genocida":

"Srpski osvajači drže dva koncentraciona logora u kojima je likvidirano ili umrlo od gladi više od 1.000 civila, dok će više hiljada ostati tu sve dok ne umru... 1.350 ljudi je pobijeno i mučeno u okolini Brčkog od 15. maja do sredine juna." ("Njujork njuzdej", 2. avgust 1992.)

Nekoliko dana kasnije ugledni "Njujork tajms", koji se ne smatra tabloidom, naglašava:

"Srpski zločini predstavljaju paralelu sa nacističkom Nemačkom." ("Njujork tajms", 4. avgust 1992.)

U knjizi, čija je određena poglavlja Majkl Gleni nazvao "remek-delom modernog političkog pisanja", i koja je poslužila kao matrica za TV-serijal Bi-Bi-Sija "Smrt Jugoslavije", autori Lora Silber, novinarski "instant-ekspert" za Balkan, a posle završetka tzv. jugoslovenske krize i istaknuti ekspert Soroševog tink-tenka, i Alen Litl, od Silberove svakako iskusniji reporter, vele:

"Tada, 9. jula, novinar Roj Gatman, iz njujorških novina 'Njuzdej', dobio je poziv od jednog muslimanskog lidera koga je sreo u Banjaluci prethodne godine. "Molim, nastoj da dođeš ovde", preklinjao je čovek. "Dosta je ubistava. Oni sprovode Muslimane kroz Banjaluku u kolima za stoku. Prošle noći bilo je dvadeset i pet vagona za stoku prepunjenih ženama, starcima i decom. Bili su tako preplašeni. Njihove ruke mogle su se videti kroz otvore. Nama nije bilo dozvoljeno da priđemo bliže. Možeš li zamisliti to? Kao kad su Jevreji slati u Aušvic. U ime humanosti, molim dođi."

SVI PUTEVI VODE U ZAGREB

IZVEŠTAJI o srpskim logorima bili su medijska potpora zvaničnom Vašingtonu ili su, pak, rađeni po njegovoj narudžbini. To potvrđuje podatak da je Gutman, po svedočenju Džordža Kenija, kontaktirao sa američkim Generalnim konzulatom u Zagrebu, da je Lorens Iglberger bio obavešten o njegovom radu. Zatim da su, takođe, o njegovom radu bili obavešteni: pomoćnik sekretara za evropska pitanja Tom Nils i portparol Stejt departmenta Margaret Tutviler, najbliži poverenik sekretara Džejmsa Bejkera. Pored toga, Keni je predao Ričardu Baučeru, pomoćniku Margaret Tutviler, "debelu fasciklu" iz koje se vidi da "Gutmanovu priču ništa ne potvrđuje"... Odmah nakon Gutmanovih tekstova, "Njujork tajms" će u uvodniku optužiti Srbe za "etničko čišćenje", za "koncentracione logore" i stvaranje "Velike Srbije". Da bi sve to "analitički" potkrepio, napisaće da "srpska zlodela predstavljaju paralelu s nacističkom Nemačkom".

Prateći poželjni "ugao" priče, američki list "Ju-Es-Ej tudej" veli:

"Scene koje prizivaju sećanja na logore smrti u Drugom svetskom ratu: izgladneli zatvorenici, barake i bodljikava žica."("Ju-Es-Ej tudej", 7. avgust 1992.)

Iz dosadašnje naše analize proizlazi da je medijska kampanja o konc-logorima sprovedena, najpre, tokom letnjih odmora. Organizatori plasmana te "informacije" smatrali su da će najveći efekat i faktor iznenađenja biti ukoliko se probudi savest ljudi, širom sveta, koji uživaju, opušteno, na suncu, širom planete, dok se stravični događaji, po uzoru na nacističke, odvijaju u srcu (civilizovane) Evrope. Takođe, smatralo se da srpska strana u Bosni neće imati ni sredstava ni mogućnosti da na takve medijske napade blagovremeno odgovori.

Ubrzo posle uspeha storije o koncentracionim logorima u tabloidu "Njuzdej", trebalo je isto ponoviti u elektronskim medijima. I tako je i urađeno. Novinarka britanske Aj-Ti-En TV po imenu Peni Maršal pošla je u Bosnu i Hercegovinu tragom Gatmanove storije. Sa njom su bila i dvojica kolega: Ian Vilijams i novinar britanskog lista "Gardijan" Edvard Valijami. Posetili su izbeglički centar u Trnopolju. Budući da ono što su videli tamo nije bilo u skladu sa onim kako je, po nalogu uredništva, trebalo izvestiti britansku i svetsku javnost, odlučili su da naprave svojevrsni medijski performans: ekipa novinara ušla je u običnom žicom ograđeno dvorište namenjeno za odlaganje i čuvanje građevinskih alatki i materijala. Novinarka Peni Maršal je čak napomenula da se "boji tih ljudi", misleći na muslimanske izbeglice, i da zato ulazi u žicom ograđen prostor. Dakle, ljudi koje je ona želela da snimi i intervjuiše bili su izvan tog prostora koji je ograđen žicom. Bilo je očigledno da je stovarište, namenjeno za građevinski materijal i alat, opasano običnom žicom, nalik onoj koja se u Srbiji upotrebljava za kokošarnik i slične namene. Jedino je sam vrh te ograde imao dva reda bodljikave žice, sa očiglednom svrhom da spreči kradljivce.

Britanski novinari, stojeći u tom stovarištu, pozivaju grupu muslimanskih izbeglica da priđu žičanoj ogradi. Za prevodioca koriste jedinog čoveka u grupi koji je znao engleski i koji je na samom početku razgovora rekao da je reč o kampu za izbeglice. Uvidevši da nemaju senzacionalnu priču o konc-logorima, koju su tražili, britanski novinari se odlučuju za "spasonosni" medijski trik: pozivaju najmršavijeg čoveka u grupi izbeglica, bez namere da ga predstave (ko je i koje nacionalnosti) i traže da skine košulju. Videvši da je reč o izuzetno mršavom čoveku, i od ostalih ljudi u grupi traže da budu goli do pojasa. Skraćivanjem ugla kamere, TV-slika je stvarala utisak da se grupa izbeglica nalazi unutar bodljikavom žicom ograđenog prostora. U fokusu kamere, naravno, bio je već pomenuti najmršaviji čovek. I medijski efekat je postignut: kamera je izazvala sećanja na Aušvic.

S oznakom "vrlo hitno" storija Aj-Ti-En TV preplavila je medije Zapada. Preko noći se zakazuju vanredne sednice vlada po Evropi i svetu, političari prekidaju već započete godišnje odmore, i počinje diskutovanje o "novom nacizmu" u "srcu Evrope".

Međutim, i pomenuti britanski novinari bili su snimani. Ekipa lokalne srpske TV snimila je ceo događaj s namerom da sopstvenoj javnosti pokaže razmere internacionalnog interesovanja za tragična zbivanja u Bosni i Hercegovini, nekad smatranom "bastionom jugoslovenstva". Na tim snimcima jasno se vidi i čuje da je čovek koji je poslužio kao prevodilac, stojeći iza žice rekao novinarki Peni Maršal:

"Ovo nije zatvor. Ovo je izbeglički kamp."

Na pitanje novinarke da li se s njima postupa korektno, "prevodilac" je odgovorio potvrdno. No, u storiji Aj-Ti-En TV to nije prikazano na taj način.

I tako je i u elektronskim medijima organizovana i plasirana priča. Opsena je prodrla tamo gde su centri globalizma hteli. Potom će Komisija za istraživanje ratnih zločina OUN, čiji je lider postao američki musliman Šerif Basjuni, u svom izveštaju leta 1994. pomenuti "bodljikavu žicu" kao simbol nečovečnog postupanja Srba sa svojim zarobljenicima. Taj izveštaj precizno je odredio da je termin "koncentracioni logor" kada je u pitanju Trnopolje - opravdan.

GLASOVI RAZUMA SA ZAPADA

UPRKOS mnogobrojnim i konstantnim optužbama na račun Srba, i snažnom medijskom pritisku na njih od evro-američkih zvaničnika i njihovih plaćenih eksperata i analitičara, s vremena na vreme javljaju se glasovi razuma, istina retki, i ne skrivaju, pored unutrašnjih aktera, i odgovornost Zapada za krvoproliće počinjeno na prostoru druge Jugoslavije. To jasno pokazuje jedan drugi stav: "Teško je osporiti krivicu centra (odnosno Zapada) za te zločine na periferiji. Jugoslavija je, pod humanitarnim izgovorom, rasparčana na rimokatoličku Hrvatsku i Sloveniju, pravoslavnu Srbiju i više muslimanskih enklava". Odgovornost Zapada, sa zadrškom, priznali su mnogi. Među prvima, u intervjuu "Špiglu", grčki premijer Konstantin Micotakis će apostrofirati Nemačku.

Nešto kasnije (1993) predsednik Francuske Republike Fransoa Miteran će, u intervjuu "Mondu", reći da je još u junu 1991, na sastanku u Luksemburgu, naš stav bio da se "priznavanje republika nastalih iz bivše Jugoslavije odloži dok se na međunarodnom nivou ne utvrde prava manjina". Tada će, takođe, priznati "da je najveća greška učinjena nekoliko meseci kasnije, pod pritiskom događaja: priznati nezavisnost i suverenost novih država bez dobijanja garancija koje sam zahtevao, značilo je izložiti se tragedijama koje su ubrzo usledile. Tom pitanju su Zajednica i Ujedinjene nacije prišle na pogrešan način" .

JEDAN od aktera jugoslovenske drame lord Dejvid Oven će, bez okolišanja, za jugoslovensku tragediju reći: "Zapad snosi deo krivice zbog glupog priznavanja rivalskih država začetih u raskolu."

Američki diplomata Sajrus Vens, specijalni izaslanik UN za Jugoslaviju, posle obavljenog posla, kazao je da je preuranjeno priznanje nezavisnosti Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine od EZ i SAD dovelo do rata koji se vodi na prostorima Jugoslavije.

Lord Karington je napisao da će "...rano priznavanje Hrvatske nesumnjivo značiti prekid konferencije ... Ono bi, takođe, moglo biti iskra koja će zapaliti Bosnu i Hercegovinu". To se ubrzo i desilo.

Bivši britanski ambasador u Beogradu Ajvor Roberts, na Bi-Bi-Siju je rekao: "Uostalom, zar nismo podelili bivšu Jugoslaviju? Sada svi govore o multietničkim državama, a takvu državu smo već imali - ona se zvala SFRJ. Mi na Zapadu smo saučesnici u njenom razbijanju." (Iz knjige "Srbi u narativu Zapada")

HOLIVUD DAJE SVOJ DOPRINOS U ANATEMISANjU SRPSKOG NARODA

POD ZELENOM ZASTAVOM ISLAMA

FILMSKA industrija, predvođena najvećom pi-ar "laboratorijom" na svetu - Holivudom, takođe nastoji da "prati stvarnost", tačnije da, uglavnom po narudžbinama Pentagona, pravi ratne spektakle u kojima je, po pravilu, jasno naznačeno ko su "dobri", a ko "loši" momci. Tokom ratova na prostoru bivše SFRJ, a pogotovo nakon njih, u filmski jezik stižu (relativno) nove teme: Bosna, "silovanje kao oružje rata", "etničko čišćenje", "masovne grobnice" itd. Tome je prethodilo prikazivanje srpskih boraca kao zapuštene, nedisciplinovane i zlikovačke horde, koja vodi agresivni rat, s neizbežnom bradom, flašom rakije u levoj, a kalašnjikovim u desnoj ruci.

Za to vreme, muslimanske i hrvatske postrojbe prikazivane su kao uredna, dobro organizovana i odbrambena vojska, koja postupa po svim pravilima rata, odnosno "Ženevske konvencije". Dakle, potpuno poput "holivudskih ratnika dobra". Nalik na filmske heroje iz "Oficira i džentlmena" (Ričard Gir), "Top gana" (Tom Kruz) i sl. vojne formacije bosanskih Muslimana, koje su želele da prikažu sebe kao ratnike za multietničko i multikulturno društvo, ali pod zelenom zastavom islama, preuzele su ime američkih specijalnih jedinica - Zelene beretke. Isti naziv ima i film u kojoj glavnu ulogu igra jedna od najvećih zvezda Holivuda svih vremena - glumac Džon Vejn.

FILM Anđeline Džoli "U zemlji krvi i meda" izazvao je dosta reakcija u regionu Balkana. Scenarista tog filma ostaje na tragu holivudskog "zapleta": Muslimanka Ajla treba da se nađe sa policajcem "tipično srpskog imena" Danijelom; taman što počnu da plešu u sarajevskom noćnom klubu, kada odjekne bomba koju su, iz nekog razloga, postavili Srbi; potom žene bivaju odvučene u autobus koji ih vozi u srpski logor gde ih siluju; ti zločinci, u najboljem uzoru nacista, pokušavaju da siluju i Ajlu, ali pomenuti Srbin po imenu Danijel sprečava to i Ajla ostaje nepovređena tako što je zaključana u sobi u kojoj spava samo sa "svojim" Danijelom; kroz film provejava poznata teza da je u ratu ubijeno 300.000 Muslimana, a silovano preko 50.000 Muslimanki...

Sam naziv potiče od pseudoobjašnjenja da se u korenu reči "Balkan", nalaze reči "krv" i "med". Priča je potekla od jednog od ratnih foto-reportera Lika Delaija, čiji su "radovi" uglavnom bili u saglasju sa teorijom o "srpskom agresoru". Njegova fotografija "krasi" i naslovnu koricu knjige Žana Acvelda L'air de la guerre.

U FILMU "Lov u Bosni" (The Hunting Party, 2007), u režiji Ričarda Šeparda glavne uloge su poverene Ričardu Giru (proverenom lobisti za "nezavisni Tibet") i Terensu Hauardu. Kratak sadržaj filma: žurnalista Sajmon Hant (igra ga Ričard Gir) i snimatelj (Terens Hauard) dali su se u poteru za ratnim zločincem - Srbinom - pod imenom Radoslav Bogdanović, čuvenom po zloglasnom imenu Lisica. Za njegovu glavu raspisana je nagrada od pet miliona dolara. Srbi uspevaju da iznenade reportere i faktički ih pripremaju za egzekuciju. Ali, hrabri komandosi CIA uspevaju da spasu hrabre reportere. Film je koštao oko 40 miliona dolara, a zaradio manje od milion.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (15)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
DA SE ZNA KO JE ŠAMPION: Novo zlato za Damira Mikeca

DA SE ZNA KO JE ŠAMPION: Novo zlato za Damira Mikeca