„KARDIOPIRIN“ ILI „ORTOMOL“, PITANJE JE SAD

ZORAN Ćirjaković, novinar i publicista, napisao je autorski tekst na svom blogu pod naslovom „Kardiopirin“ ili „ortomol“, pitanje je sad" . Tekst prenosimo u celosti:

Foto

Mnogi ljudi ne kupuju „Nutelu“ jer je skupa. Neki je mnogo vole, i mogu da je kupe, ali su, stari i bolesni kao ja, dobili šećernu bolest pa ne mogu da je jedu – i zato je ne kupuju. Možda je ta nikada prežaljena, slatka ljubav razlog zašto su mi na snimcima sa blokiranih fakulteta, deljenim na društvenim mrežama, u oči upale teglice „Nutele“.

Neki klasno privilegovani „misleći ljudi“ i „botovi“ imaju pse, pa i dalje komuniciraju. Saznao sam tako da su jednom gospodinu, koji nesebično pomaže „našu decu“ na fakultetima, kada ih je pitao šta im treba, neka od naše dece rekla – „Ortomol“.

Možda su samo čula da je dobar i ne znaju koliko je skup. Reč je o jednom od fakulteta u centru Beograda na kome studiraju naša deca koja, ako nisu klasno privilegovana, a većina sigurno nije, mogu da očekuju da će postati. Da će biti deo elite i, možda, gostovati u „Utisku nedelje“, koji će, bojim se, „devedesete“ rastegnuti do 22. veka.

„Nutela“ i „Ortomol“ su u mojim očima postali simboli „obojene revolucije“, koja još nije imenovana iako ima svoju boju, krvavo-crvenu farbu. Počeo sam da se pitam: Mogu li „Nutela“ i „Ortomol“da promene tok srpske istorije?

„Ortomol imun“, prašak „namenjen za dijetetski tretman imunih deficijencija“, verovatno je najskuplji koktel vitamina i „elemenata u tragovima“ koji se prodaje u Srbiji. Proizvodi se u Nemačkoj, od strane kompanije „Die Orthomol pharmazeutische Vertriebs GmbH“, što je jedan od razloga zašto se odlično prodaje na Vračaru i u drugim elitnim delovima Beograda. O njima smo skloni da govorimo kao o „krug dvojke“, iako se neki ne nalaze u krugu dvojke.

Ne znam kako se prodaje u apotekama u Borči, Ovči i Krnjači, što su oklevetani delovi grada koje je „krug dvojke“, i desni i levičarski, sklon da vidi kao svoju suprotnost. Ne samo u klasnom smislu – ćevapčići, „nemački maslac 82 %“ i zamrznuti pilići na ponudama u „Lidlu“, već i u načitanom i „pismenom“, civilizacijsko-kulturnom smislu.

U svesti beogradskih elitista, elite koja je otuđena ali nije lažna, Vračar i Borča su postali simboli dve nespojive Srbije. Hipnotisani mitom o „povratku devedesetih“, oni nisu u stanju da vida da Srbija koja je danas „druga“ ne živi na Vračaru već u Borči. „Drugi“, što znači podređeni, poniženi i ućutkani, odavno ne stanuju u „krugu dvojke“.

Koliko vidim, „Ortomol“ se ne prodaje u Bangladešu – najjeftinije je naručiti ga brzom poštom iz Singapura. Znam zašto se ne prodaje. Mesečna zarada tekstilnih radnika je dovoljna za tri kutije – po 30 kesica, što je količina potrebna jednoj osobi za mesec dana. Problem je u što porodica mora nešto i da jede. „Ortomol“, naime, nema hranjivu vrednost. Podrazumeva se da ste siti.

Zašto govorim o Bangladešu kada govorim o „našoj deci“ i njihovim potrebama?

Prvo, naša dece kažu da je Srbija svet, hoće nemački „Ortomol“ i „Nutelu“, koja može da se kupi i u Bangladešu, ali je nije lako naći – zato što nema mnogo onih koji je traže. Ima mnogo onih koji traže radne dozvole i vize, za Nemačku ili Srbiju, jer im je u Bangladešu, bukvalno, strašno. Otkrio sam koliko je to veliki užas, ali ne znam da li stanovnici Dake, glavnog grada, veruju da takvog užasa i strahote „nema nigde“, sem u Bangladešu.

Drugo, skoro svi u Srbiji, i mladi i zdravi i mi stari i bolesni, na sebi imaju nešto što je sašiveno u Bangladešu, od strane isceđenih, hronično premorenih ljudi, koji se mnogo znoje dok dugo i teško rade, ali, ipak, ne mogu sebi da priušte jednu teglicu „Nutele“.

Naši obojeni revolucionari su skloni da veruju – prisutno je to i kod starijih generacija, mada ima drugačije implikacije i manji pokretački potencijal – da treba da se znoje samo u teretani ili klubovima. Da treba da rade kreativno, za kompjuterom, kul i opušteno, u lepim, prijatnim prostorima, gde se niko ne znoji i svi imaju sve zube i „dobar ukus“.

Nije malo onih koji veruju i da su ne-Evropljani, i lošije obrazovani Srbi – koji uglavnom glasaju za Aleksandra Vučića, pa su neki mladi i pametni skloni da ih vide kao balast, luzere i stado – (pod)ljudi koji treba da se znoje i dirinče. Da prave pametne telefone i odeću koju talentovani i, kažu, više vredni, pravi ljudi vole da nose; čiste ulice i ve-cee; obezbeđuje ono što je – u Srbiji, ne i u Bangladešu – postalo podrazumevano. Da rade ono što naše kosmopolite, „Evropljani“, vide kao poslove koji su ispod njihovog nivoa.

Naši mladi i pametni vole da vide sebe kao najvredniju sadašnjost i jedinu vrednu budućnost Srbije. Čini mi se da su neki skloni da zaključe i da Vučićevi „parizer ljudi“ zaslužuju još manje nego što imaju i da bi bilo najbolje da nekako nestanu. Njihova, u crveno obojena, revolucija je više srednjoklasna borba za privilegije nego politička.

Retko su u stanju da artikulišu neki cilj koji se ne svodi na floskulu da sve u Srbiji treba da bude „kako treba“ – koja održava jednu pitku, dvovalentnu fantazija. S jedne strane, to „kako treba“ znači onako kako misle da je na Zapadu. S druge, onako kako njima treba.

Zato je, bojim se, i smisao narcisoidnog, „građanskog“ slogana „mi smo budućnost“, kojim su obeleženi protesti, prvenstveno vezana za, možda samo podsvesno ali upadljivo, verovanje da su superiorni, bolji i vredniji od ostalih. Da samo oni i zadovoljenje njihovih statusnih potreba treba da budu mera stvari u Srbiji i njenog budućeg stanja.

Njihova obojena, „građanska“ revolucija koja traje je, u suštini, pitanje je da li više anti-narodna ili ne-narodna, srednjoklasna kontrarevolucija dobitnika u tranziciji koji nisu zadovoljni dobicima. Samo na prvi pogled, reč je o novoj inkarnacija prethodne, petooktobarske, koja je bila narodni bunt. Štaviše, siromašni, radnički slojevi i nezaposleni su omogućili da dođe do promena 5. oktobra – iako su ih nove vlasti ubrzo izdale i, pretvorile u gubitnike u tranziciji i slepačkoj (pre)evropeizaciji Srbije.

Do ove velike promene, prepoznatljive u činjenici da nemamo samo antirežimski već i, sve očitije, anti-narodni bunt, došlo je prvenstveno zahvaljujući društveno razornom učinku televizija „N1“ i „Nova S“. One su ne samo antirežimsko stanovište natopile autošovinizmom već su, što je još pogubnije, autošovinistička i srodna stanovišta „odvezale“ od (anti)nacionalnog i obezbedila im podjednako važnu, klasnu dimenziju.

„Tri prsta, tri zuba!“, kako je na „Reditu“, jednoj od popularnih društvenih mreža, i retkih koje su „samo-moderirane“, suštinu ovog novog, istovremeno metastaziranog i raspršenog (anti)srpskog zla, izrazio jedan obojeni revolucionar. Zahvaljujući ne samo dvema luksemburškim televizijama, već i medijima kao što su „Radar“, „Danas“ i „Nedeljnik“, koji je najpodmukliji i najotrovniji, dobili smo, pored autošovinizma elitnih krugova na levici, i kapilarnu, „demokratizovanu“, srednjoklasnu kulturu autošovinizma.

Treći razlog zašto je Bangladeš danas korisna referenca, u antivladinim, „Junajted“ i srodnim medijima, koji oblikuju sliku Srbije i sveta u glavama mladih i pametnih – kao i „urbane“ srednje klase koja ih danas slavi i hrabri, gde nema malo onih koji se kunu u „Ortomol“ – može se čuti tvrdnja da je Srbija „evropski Bangladeš“. Mera koliko je budalasta, u Beogradu se vidi u boji kože vozača stalno rastućeg broja gradskih autobusa.

Davno mi je upalo u oči da je jedan od pionira bangladešizacije Srbije Nemanja Rujević. On voli da samerava Srbiju sa Nemačkom – i to je ono gde ume da mu se javi „Bangladeš“, koji nema veze sa Bangladešom. Siguran sam da ovaj ugledni srpsko-nemački novinar nije strani plaćenik – tačnije da ne piše ništa što ne misli, a ne možemo ga kriviti što se dobro plaća ono što misli. Bio sam i ja nekada te sreće, ali sam promenio mišljenje.

Srpsko mišljenje koje se dobro plaća se nije promenilo. Ono je devedesetih u Srbiji bilo „drugo“, da bi 5. oktobra 2000. godine postalo „prvo“. Nazvao sam ga slučajno srpskim. Danas je ono jedno od srpskih stanovišta, pri tome, po mnogo čemu, suštinski je više srpsko od ponosno srpskog stanovišta. Na primer, malo šta je srpskije od ranih simptoma naših samoporicanja – „užas“, „ovo je strašno“ i „nema nigde“, profanog trojstva „samo ovde“ fundamentalizma, koji polako razjeda srpstvo i Srbiju.

Ima i istinski užasnog, nama ne toliko nepoznatog koliko nezamislivog. Mnogo je po svetu tih „nigde“, mesta koja ne postoje u svesti onih koji kada kažu „svet“ misle na ušećerenu sliku Zapada.

Bangladeš je jedna od zemalja na dnu Trećeg, a postoji i još siromašniji, Četvrti svet, u koji spada Čad, gde se vidi mnogo toga što nam je u ovde postalo nepojmljivo. Srbija je  blizu dna samo Prvog sveta – bogatog i jako razvijenog. Odnosno, u žargonu Programa Ujedinjenih nacija za razvoj, naša je jedna od zemalja sa „jako visokim ljudskim razvojem“.

Indeks „percepcije korupcije“, pošto nije moguće izmeriti korupciju, kaže da smo 104. od 180 država za koje postoje podaci. Što se stope ubistava tiče, gde je dobro biti što niže plasiran, Srbija je 146. – dok je poslednji, dakle najbolji, Oman, na 179. mestu.

Ako slušate naše obojene „laste“, ili nove „preletačeviće“, kao što je bivši ministar Srđan Verbić, mogli bi da zaključite da je ovde „užas“ i „strašno“ – „jer smo dozvolili da korupcija i kriminal postanu normalna stvar“.

Nažalost, kriminal je svuda, pa i u Omanu, jedna od normalnih nenormalnosti. Koliko je ona velika u Srbiji dobija smisao samo ako je poredimo sa drugim zemljama. Ako, pri tome, uzmemo u obzir da je, na primer, Oman „apsolutistička monarhija“, slika postaje jasnija.

Ime današnjeg vladara, sultana Hajtama bin Tarika, podanici su saznali kada je otvorena zapečaćena koverta, u prisustvu muških članova porodice, potencijalnih naslednika, u kojoj je bio list papira na kome je ime sledećeg sultana napisao voljeni sultan Kabus bin Said. On je Omanom vladao nekoliko meseci manje od 50 (pedeset) godina.  

Inače, nikada se nisam osećao toliko bezbedno kao u Omanu, Pekingu i (Asadovoj) Siriji. Samo, tamo bi „naša deca“ bila u zatvoru ili na dnu masovne grobnice. Krvavo-crvena boja bi bila jedno od njihovih životnih iskustava. Možda poslednje.

Kakav je svet, šta sve postoji i čega nema u njegovim delovima, teško možete saznati iz naših tradicionalnih medija. U njima ima jako malo toga smislenog što nije geopolitika, uglavnom izbeljene slike Zapada i ocrnjene Rusija, plus velike nesreće, prirodne ili političke. Na društvenim medijima, svet je uglavnom sveden na trivijalno, aspiraciono i senzacionalističko. Zato su naša deca sklona da svoj svet poistovete sa celim svetom.

A u njemu je, primera radi, i Čad, koji ima više od 18 miliona stanovnika, ali donedavno je bio, a prilično sam siguran da je i dalje, jedna je od zemalja Četvrtog sveta koje troše manje struje od jedne zgrade u Vašingtonu – sedišta Svetske banke.

U Bobo-Djulasu, drugom po veličini gradu u Burkini Faso, koji ima univerzitet, manje od deset posto stanovnika ima (uvedenu) struju. U ispitnim rokovima se uči noću – danju se obično rade jako „znojavi“, neprijatni poslovi –  pod svetiljkama na glavnom trgu. Nijedan drugi trg, niti ulica, nisu osvetljeni. U Burkini Faso je, prema podacima UNESKA, pismeno 34,6 % ljudi starosti između 25 i 65 godina. U Srbiji 98,8 %.

Bobo-Djulasu je svet. Uvek bio, kao i Beograd. Mada, pitanje je da li je Srbija ikada više bila svet nego od 2012. godine, kada je izašla iz „kraja istorije“; iz tuđeg vremenskog toka.

Naravno, ove države su relevantne samo ako, kada govorite o Srbiji, govorite o svetu – a to je ono na čemu insistiraju naša narcisoidna deca, koja vole da kažu „mi smo budućnost“. No, mislim da do njih neki aspekti stvarnosti Srbije, naše sadašnjosti, još teže dopiru nego (stvarni) svet – u kome, pored Nemačke, postoje Oman, Bangladeš i Čad.

Srbija je stara i sve starija. Ovde caruju „Kardiopirin“ i „Korega“. Mladi i zdravi će postati stari i bolesni. Pri tome, zakoni demografije su neumoljivi koliko i zakoni prirode. Zato nije moguće pobeći od naše sadašnjosti. Ona stanuje u svakom „mi“ u Srbiji.

Zoran Ćirjaković

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije