VUČIĆ NA PANELU U UN: Nećemo ćutati, borićemo se za istinu i niko nas neće zaustaviti

Biljana Ristivojević

22. 05. 2024. u 16:01

U NjUJORKU je danas, u organizaciji Stalne misije Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama, održana panel diskusija „Mi govorimo, jer oni ne mogu - glasovi koje treba čuti“- svedočanstva svedoka i žrtava rata u BiH.

ВУЧИЋ НА ПАНЕЛУ У УН: Нећемо ћутати, борићемо се за истину и нико нас неће зауставити

Foto: Printskrin

Foto: RTS Printskrin

 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da istina nije jednostrana i da nikada nije ni bila, dodajući da su neke od žrtava to i potrvdile na današnjem panelu.

- Mi nismo ćutali o događajima koji su se događali u Srebrenici. Naprotiv. Hapsili smo i isporučivali. I to govori o individualnoj odgovornosti. Ali čuli ste ove ljude. Ti ljudi su obični ljudi i svi oni će se osećati veoma loše ukoliko vi donesete rezoluciju. Zato što su oni svi žrtve i odjednom će na čelima imati znak, tako što će postati deo goenocidnog naroda. 

Vučić se zapitao zašto se uopšte donosi ova rezolucija ako je reč o indivudalnoj odgovornosti.

- Zašto smo svi usvojili opštu rezoluciju o genocidu 2015. godine? Zašto počinjemo sa ovom? Zašto ne počnemo sa nekom što je učinjeno protiv Srba u Prvom svetskom ratu? Izgubili smo 28 odsto stanovištva u tom ratu, a u Drugom svetskom ratu Srbi su činili 85 odsto svih žrtva na teritofiji bivše Jugoslavije, kazao je Vučić.

On je upitao prisutne da li će ova rezolucija da ujedini ljude u regionu, u BiH, i da  li će obezbedi mir u godinama koje dolaze.

- Svi znate da je odgovor negativan. Koja je prava svrha? Da se kazni jedan slobodoljubiv narod. Nije baš racionalno. Šta će da bude posledica ovakvih odluka? Pitam vas i još jednom molim, jer ne mogu da pretim kao što to rade neke od zemalja kosponzora...dolazim iz male zemlje i ponosnog naroda. Pozivam vas da ne glasate za ovu rezoluciju i da se stvore uslovi za dijalog i inkluzivnost. Naš stalni predstavnik ovde je želeo da razgovara sa Nemcima, da vidimo da li nešto možemo zajedno da uradimo. Ali oni su odgovorili - Suočićete se sa rezolucijom na način na koji vam je mi budemo dali. Nadam se da će demorkatske vrednosti značiti da svi treba da budemo uključeni u donošenje važnih rezolucija, rekao je Vučić.

Predsednik Srbije je upitao prisutne i šta će uraditi kada se otvori ova Pandorina kutija?

- Hoćete reći da nije bio genocid ubijanje Srba u Prvom oi Drugom svetskom ratu od strane nemačkih i hrvatskih ancista. Hoćete da zažmurite i da poričete kada vama to ne odgovara, u političkom smislu. Molim vas da ponovo razmotrite svoje stavove i odluke, jer to moće da ima uticaje na mnoge buduće odluke, ne samo na region iz kojeg dolazi, već i na ceo svet, poručio je Vučić.

Foto: Printskrin

 

Advokat za Vašingtona Gregorije Tos je kazao da ovi ljudi ne traže više niša nego što su jednaka pravda za sve.

- Da sve žrtve imaju jednaku pravdu. A rezolucija koja se nalazi ispred UN zapravo ne vodi ka tome. Oni od UN traže da razmotre jednaku pravdu za svakoga.  Jednaka pravda ide ruku pod ruku sa poštovanjem ne samo njihovih priča već i priča žrtava koje nisu preživele. Ova rezolucija nikada ih neće učiniti delom te jednačine i ne može da se posmatra kao pravda. A UN se zalažu za jednaku pravdu za sve ljude na svetu, ukljujući i Srbe. Trebalo bi da se uzme u razmatranje već svi učesnici u BiH - Srbi, Hrvati i Bošnjaci. 

Prema njegovim rečima, ne spostoji ništa u ovoj rezoluciju što ukazuje na poštovanje Srba.

- Ona će samo da napravi dalja neprijateljstva i izvuče na videlo probleme još od Prvog svetskog rata, a možda i od ranije. Kako možete da postignete uspeh jednom rezolucijom, a da izostavljate jednog od učesnika. Srbiju interesuje jednako priznanje svih žrtvava. Ima li neko ovde prisutan ko bi mogao da kaže da to nije ono čemu stremimo. kazao je.

On je kazao da su ljudi bili voljni da gledaju napred, da ostave ogorčenost za sobom i da ne razmišljaju o osveti.

- Ovaj deo sveta je preživeo kulturološku osvetu i pomirenje tako da sve žrtve budu obuhvaćene, imaće više efekta u rešavanju problema regiona i pomoći će ekonomskom rastu BiH i dugih susednih zemalja. To će voditi do uzajamnog razumevanja. Međukulturna razmena među zajednicama bi mobla da dovede do novog stanovišta i postavljanja problema, ali ideja o izostavljanju srpskog stanovništva, ne vidim kako bi moglo da ima uspeha.

Foto: Printskrin

 

- Miroslav Jović je reko da živi u SAD. On je kazao da je njegov grad bio žrvta operacije Oluja na terotoriji BiH.

- Mi Srbi ih Bosanskog Grahova bili smo proterani iz naših kuća. Moja porodica i komšije i prijatelji, stanovništvo tog mesta, otišli smo iz tog mesta. 

Kako je naveo, 29 godina nakon proterivanja Srba znak suživota se ponovo pojavio i saradnja je bila na vidiku, do danas.

- Usvajanjem ove rezolucije samo će biti podgrejani strahovi. Ništa dobro neće izaći iz otvaranja Pnadorine kutije usvajanjem ove rezolucje. Postojala je šansa da rane zacele, ali ovo nas vrća unazad. Ponovnim otvaranjem rana uništavaće svaki tračan nade za suživot u tom delu sveta.

On je govorio i o slučajevima u kojima su njegovi prijatelji stradali kao i članovi njihovih porodica.

- Dobar prijatelj moje porodice Ranko bio je uhapšen i proveo je mesece u logoru. Prebijali su ga i mučili. Kad je bio razmenjen njegova supruga ga je jedva prepoznala, a deca nisu mogla mesec dana da ga prepoznaju. Gotovo je nemoguće mučenje kojem je bio izložen. Došao je u SAD kao izblegica, da počne novi život. Imao je svoju malu firmu. Bio je uzoran građanin. Pokušavao je prošlost ostavi za sobom. U njegovoj firmi u SAD nisu bili samo Srbi i Amerikanci, već i muslimani iz BiH. On ne može da putuje, deo noge mu je aputiran, pa nije mogao danas ovde da se pojavi, kazao je.

On je naglasio da će usvajanjem ove rezolucije i njegova deca biiće obeležena.

- Kada je čuo za ovu rezoluciju bio je šokiran. Ako on ne može da putuje ja ću putovati da se sazna istina. 

Takođe je naveo još jedan prime stradanja Srba.

- Gospodin Drago, je još jedan primer. Pobegao je iz logora jer su mu njegovi prijatelji iz detinjstva pomogli. Ostali su prijatelji i danas. Ova rezolucija je za njega duboka rana i za njega.

Jović je napomenuo da su ga u Milvokiju iz koga dolazi, ljudi zamolili da pomene tragičan događaj u kojem je stradao 12-godišnji dečak Slobodan.

- Posle progona njegove porodice on se vratio da uzme psa. Ubili su ga,  pucali su mu u glavu. To ne možete da čujete u medijima.

Foto: Printskrin

 

Dijana Ivanović je kazala da je rođena u Livnu. 1991. pre rata bilo je 5.000 Srba koji su živeli u ovoj oblasti, a danas ima 20 Srba tamo.

- U maju 1991. godine odveli su oca i nikada se više nije vratio kući. Škola je prenamenjena u koncentracioni logor za Srbe, vodili su ga Hrvati i Bpšnjaci. On je smešten u malu sobu od 12 kvadrata sa još zarobljenih Srba. Moj otac je rekao da su ovi ljudi danima mučeni, a kasnije pobugljeni. I moj otac je mučen svaki dan, pet meseci, a uglavnom ga je mučuo Hrvat, koji je sa njim bio prijatelj pre rata, navela je ona.

Ivanović je ukazala da su njenog oca gotovo prebili na smrt, a zatim mu pištolj stavljali u usta i pretili da će da ga ubiju.

- On je molio da ga ubiju. Kada bi se jedan od mučitelja umorio, zamenio bi ga drugi. Jedne noći su mu stavili povez na oči rekli da ga vode na streljanje. Stavili su mu pištolj na čelo i opalili ali pištolj je bio prazan. Vezivali su ga za električnu stolicu, spalili su mu telo na leđima. Na kraju su ga stavili u samicu nekoliko dana, bez hrane i vode. Spavao je na betonskom podu 5,5 meseci. Moja majka je delila njegovu sudbinu. Živela je u konstantnom strahu. Jednog jutra komšinica Srpksinja pronađena je mrtva, bila je silovana, ruke i noge su joj bile polomljene. Moja majka je 10. avgusta 1992. godine odvedena u koncetracioni logor. Stalno su joj pretili da će četvoro dece da dovedu i ubiju ih pred njom, kazala je ona.

- Moji roditelji su pušteni iz logora zahvaljujući razmeni zarobljenika. Napustila sam moj grad pre 33 goidne i od tada nisam pronašla ni snage ni hrabrosti da se vratim. Do danas niko nije odgovarao za Srbe koji su u mom gradu stradali, poručila je.

Foto: Printskrin

 

Ranko Ristić je ispričao da je rođen u Zavidovićima, u mestu, kako je naveo, gde se istroija ponavlja.

- U Drugom svetskom ratu svi Srbi su se priključili borbi protiv Namačke, dok se veliki borj Hrvata priključio hitlerovoj Nemačkoj. Jedan od žrtava je bio i moj pradeda. Odveli su ga u Jasenovac. Zvao se Petar Ristić i ubijen od strane ustaša u Jasenovcu. Ja sam rođen decenijama kasnije, vaspitavan sam kao Jugosloven. Nisam vaspitavan da vidim razliku. Najbolji prijatelji su mi bili bosanski muslimani. Međutim 1992. godine kada sam bio u srednjoj školi sve više grafita mogao sam da vidim sa nacističkom simbolima i pozivima na ubistvo Srba, kazao je on.

Ispričao je da je te godine išao sa ocem i naišli su na blokade na putu.

- Izvuli su oca i mene iz auta i držali na nišanu. Naredili su da se vratimo u grad. Kada se moj otac požalio, moj biviši prijatelj Senad stavio je cev na moju slepoočnicu i rekao - vrati se ili ću da ga ubijem. Brzo smo se odvezli do kuće, pokupili smo moju majku, brata i psa i otišli. Nekoliko meseci smo bili u selu mog pradede, a onda su počeli da proteruju ljude iz tih sela. Očistili su oko 30 sela oko Zavidovića, a 7.000  ljudi je moralo da napusti to područje.

Preko 3.000 terorista Alkaide je došlo u Bosnu. Ubrzo smo videli rezultat njihovog dolaska. Uhvatili su srpske vojnike, zvali su se Blagoje Blagojević, Nenad Pektović i Branimir Đurić i obezglavili ih, kazao je on i dodao da je posle rata otipao da živi u SAD.

Foto: Printksrin

Tekst potpisa
 
 

Dušanka Stanić koja je bila zatvorena u koncetracionom logoru svedočila je o sovom iskustvu.

- Imala sam 8 godina kada je počeo rat u Jugoslaviji, naše porodice su zajendo radile, zajdno su slavile. Nažalost jednog lhladnog aprilskog jutra majka mi je rkela da je škola otkazana. Ali mama mi je rekla da moram da ostanem kod kuće i da se igram sa sestrama. Nisam shvatala da smo mi bili manjina.l Bili smo zatočeni u kući, jeli smo hranu samo onu koju smo imali kod kuće. Sa osam godina sam pokušala da shvatim šta se dešava. Grupa vojnika došla je pred našu kući u crnim uniformama i jedan od njih je upreido pušku u mene. On je nišanio u mene i držao upreren pištolj i naterao nas da uđemo u kombi. Nismo znali gde idemo, kazala je ona.

Prema njenim rečima odvedeni su u školu gde je bio napravljen logor.

U naredna tri dana nismo dobijali nikavu hranu. Oni koji su bili duže dobijali su jedno kuvano jaje i malo parče hleba. Bila sam gladna, iznurena.Čula sam da će da nas bace u jamu kao što su radili u Drugom svetskom ratu. Čula sam od bake kako su mučili Srbe i bacali ih u jame, i tada smo prolazili kroz isto. Bili smo u koncentracionom logoru bez predstave o tome šta će se desiti. Vojnici su došli da nas muče. Poređali bi nas za streljanje i pitali majke da li žele da one i deca budu prvi. Kasnije sam saznala. Urezivali su krstve na njihovim telima, kazala je.

Kako je navela, u okgotbru 1995. naš grad u kom je živela Sanski most je ponovo bio napadnut.

- Uspeli smo da pobegnemo na kočijama - žene deca i strariji. Bio je oktobar, živeli smo napolju. Ja sam bila beskućnik i ponovo uplašena. Tek kasnije sam shvatila šta sam prošla u detinjstvu. Dok nisam napunila 11 godina nisam znala šta je detinjstvo. Grčke porodice su nas primile i smestile u svoje domove. Tek tada sam shvatila da bi tako detinjstvo trebalo da izbleda. Shvatila sam da ipak ima dobrih ljudi i da ima nade.

Foto: Printksrin

 

Svetlana Stanić je ispričala o svom iskustvu i svojim strahovima koje je doživela.

- Ova sećanja su 30 godina kasnije samnom. Ratovi za sobom ostavljaju žrtve na svim stranama. Porodice su one koje plaćaju kranju cenu. Imamo traume koje nas prate. Srećni smo zato što smo preživeli jer ima onih koji to nisu uspeli. Kao majka troje male dece ne mogu da im objasnim šta su sve moji roditeljlji prežieli da bi nas sačuvali.  Ono što smo mi postigli jeste da priznamo patnju svih žrtava koji su kao i mi iskustili rat, kazala je ona

Na početku diskusije održan je minut ćutanja za sve nevine žrvtve u Bosni i Hercegovini.

Skupu prisustvuju predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.

Panel diskusija počinje u 16 časova.

Podsetimo, u četvrtak, 23. maja, u Njujorku će pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija biti glasanje o rezoluciji o Srebrenici. Naša delegacija, na čelu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, pokušaće da se koliko god može odupre dokumentu koji ima nameru da na leđa Srbije stavi etiketu genocidne države.

- Odgovoriću im snažno i onoliko hrabro koliko hrabrosti ima. Sve što imam hrabrosti, znanja i snage odgovoriću im. I odgovoriću im istinito. Odgovoriću im, borićemo se. Naš narod nije genocidan narod - poruka je predsednika Vučića.

BONUS VIDEO: MI NISMO GENOCIDAN NAROD: Pamtimo - Ponosna Srbija i Srpska

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

IZRAEL JE ZATEČEN: Delije uradile nešto što je malo ko očekivao