DANI ISTINE: Milorad Vučelić o Milanovićevom priznanju da su Kosovo i Metohija oteti od Srbije - Kako ne poverovati?

PRE burne rasprave u Skupštini Srbije javnost je bila veoma zaokupljena izjavom predsednika Hrvatske Zorana Milanovića da je "Kosovo oteto Srbiji". Tim povodom u listu "Pečat" svoje viđenje Milanovićeve izjave dao je i glavni i odgovorni urednik "Večernjih novosti" Milorad Vučelić.

Milorad Vučelić

Predsednik Hrvatske Zoran Milanović, onako usput, naziva Srbe „opančarima“. Istini za volju, ma kako uvredljivo zvučalo, to je tačno. Srbi su, za razliku od mnogih drugih, uvek bili u svojim opancima, ali nikada u tuđinskim, pa i fašističkim čizmama.

U te čizme ili nemačke tenkove koji su se zaputili na Rusiju Milanović ne bi ovoga puta da stavi hrvatsku nogu. „Nemački tenkovi u Rusiji? Srećno s tim, srećno s tim.“ Posle otvorenih prekora i opomena Zapadu sledi brutalno saopšteno priznanje istine: „Kada ćete shvatiti da Srbija i Rusija nisu isto? Da je to nažalost bolna činjenica i opasnost. Anektirali smo Kosovo. Mi i međunarodna zajednica. Uzeto je od Srbije. Ko je to napravio nego mi? Jesmo priznali Kosovo? Nije aneksija nego otimanje. Kako se to zove? Ekstrakcija. Nije šija nego vrat.“

Kako ne poverovati predsedniku zemlje koja je vinovnik, saučesnik i svedok onoga što se desilo i dešava na Kosovu. Morali smo onomad poverovati bivšoj nemačkoj kancelarki Angeli Merkel kada je otvoreno rekla istinu da je izazvala i pripremala rat Kijeva protiv Rusije. Doduše za taj rat je, po svemu sudeći, pripremala ne samo Ukrajinu nego i samu Nemačku. Trebalo je iskoristiti ruske energente da bi se napravilo sve to silno oružje i tenkovi „leopard“, koji se sada kao ratna pomoć isporučuju Ukrajincima u ratu protiv Rusa. I tu se ponavlja istorija. Tako je nekadašnji SSSR pomagao Nemačkoj posle Versaja da stvara Vermaht koji je 1941. godine počeo krvavi, zločinački rat protiv Rusa i drugih sovjetskih naroda.

Kako isto tako sa još više istorijskih i aktuelnih razloga ne poverovati istini koju je pre neki dan izrekla ministarka spoljnih poslova Nemačke, već zloglasna Analena Berbok i to zvanično na najvišem evropskom forumu: „Mi vodimo rat protiv Rusije.“ Naravno, ako već nismo pogledali istini u oči svakodnevno posmatrajući tu silnu količinu naoružanja kojim Zapad pomaže Zelenskom, što pomalo podseća na svojevremenu pomoć generalu Franku u građanskom ratu u Španiji.

Zelenski nas, inače, u onim majičicama, poput Velikog brata, kao avet svakodnevno proganja sa svih mogućih ekrana ovog sveta naređujući šta ko za njega mora da učini. Sa zebnjom se očekuje kada će zapadne sile na njegov izričit zahtev morati da mu u ruke stave nuklearno naoružanje.

Jedan od političkih vrhunaca ove zapadne snishodljivosti prema Zelenskom je izjava predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela da je „Kijevu potrebno još reformi pre ulaska u EU“. Da je ovo izgovorila neka ličnost iole značajnijeg formata, bila bi to demonstracija gorkog cinizma i sarkazma.

Zapadne sile uporno traže da Rusija bude vojno i državno potpuno poražena. A od Rusa istovremeno očekuju da se unapred pomire sa sudbinom Aboridžina ili Indijanaca. I to onda ne bi bio smak sveta. Ako ne bude Rusije i Rusa, to ne bi bio smak sveta. Ali je zato za svet najveća opasnost kada poglavar Ruske pravoslavne crkve patrijarh Kiril, pozivajući zapadne lidere na razum, kaže „da bi kraj Rusije bio smak sveta“. Da Rusija nema superiorno nuklearno i drugo naoružanje, njen nestanak bi bio nešto posve normalno.

Ako je iko zaslužio da mu verujemo, zaslužio je ekonomista neokonzervativac Džefri Saks, poznati tvorac i realizator tranzicije i „usrećitelj“ bivših socijalističkih zemalja koji tvrdi „da je rat u Ukrajini započeo pre više od osam godina i da je ovo deveta a ne prva godina rata“ . I dodaje „da su evropske diplomate najveći ratni huškači, počev s nemačkom šeficom diplomatije i dalje s briselskim krugom“.

Kako poverovati u činjenicu da na ovogodišnju komemoraciju u Aušvicu nisu pozvani Rusi, ali jesu potomci čuvara ovog i drugih konclogora i generalno tvoraca Holokausta? Ali istina je, takođe. I istina je da je planove nacista prekinuo „pre svega sovjetski narod koji se izborio za slobodu i koji je spasao jevrejski i druge narode od totalnog uništenja i porobljavanja… Zaboravljena lekcija iz istorije dovodi do ponavljanja strašnih tragedija“ – kako se kaže u telegramu koji je povodom Dana sećanja na Holokaust uputio Vladimir Putin.

Kako onda ne poverovati Dmitriju Medvedovu koji je primoran da pod teretom činjenica i istina kaže: Vodimo novi otadžbinski rat!

Da li je u ovako ovlaš opisanom suludom i opasnom svetu istina i činjenica moguće izreći najgore pretnje Srbiji i njenom predsedniku Aleksandru Vučiću? Naravno da jeste. I to se i zbilo kada su predstavnici zapadne petorke (ili kako i kod nas vole da kažu „velike petorke“) Srbiji izručili ultimativni Šolc–Makronov plan za rešenje kosovskog pitanja.

Zaprećeno je Srbiji, ako ne pristane na taj plan, sveobuhvatnim sankcijama i ekonomskim uništenjem. Da li je to danas realna pretnja – jeste. Oprobane su već na nama i na mnogi drugim državama a poslednjih godina posebno u bezbrojnim paketima sankcija prema Ruskoj Federaciji. Da li je realna pretnja da će zapadne zemlje povući postojeće investicije i odustati od planiranih i predviđenih ulaganja u Srbiju pa čak i onda kada su na njihovu trenutnu i neposrednu štetu? Da li je moguće da ti isti zamrznu naše devizne rezerve? Jeste, moguće je i jedno i mnogo šta drugo.

Da li će te moguće sankcije i ukidanje postojećeg viznog režima biti komplikovanije zbog građana Srbije koji su Mađari, Hrvati, Slovaci, Rumuni i Bugari a čije su matične nacije ili države sada punopravne članice EU koja uvodi sankcije? Svakako hoće, ali to neće zaustaviti zapadnu petorku. Da li će te sankcije posebno pogoditi Kinu i njene investicije i fabrike u Srbiji? Hoće, ali utoliko pre su moguće. Hoće li to naškoditi arapskim ulaganjima u Srbiji? Da. O Rusiji i njenim preduzećima da i ne govorimo. Da li se stvari komplikuju zbog mađarskih banaka i drugih firmi u Vojvodini i Srbiji? Svakako, ali to one koji prete neće zaustaviti. I da nastavimo s retoričkim pitanjima: Da li će Albanci koji žive u opštinama na jugu Srbije takođe od nezavisnog Kosova i Albanije tražiti zaštitu i izuzeće od sankcija a onda i sve ostalo što znamo da sledi? Da li se već pomalja priča o secesionizmu „Preševske doline“? Da li će ono preostalih Vojvođanera propustiti priliku da počne ponovo da pita „di su naši novci“? Da li se stvari komplikuju s nekim politički organizovanim Bošnjacima koji će možda potražiti zaštitu od Stambola ili Sarajeva? Hoće li od tih zapadnih sankcija biti izuzeti svi građani „nezavisnog Kosova“ čija je državnost priznata od većine članica EU? Hoće li Srbi koji žive na tom EU i američkom priznatom Kosovu biti izuzeti od sankcija ili će biti dvostruko diskriminisani? Šta će biti sa Srbima iz Republike Srpske koja je deo međunarodno priznate BiH? Kako će i hoće li i oni biti pod sankcijama? Hoće li tako biti konačno zaokružen srpski svet? Šta će biti sa crnogorskom manjinom u Srbiji? Kako će se putovati u Crnu Goru i iz Crne Gore?

Pošto na Balkanu i u Srbiji nema rata, šta će biti neposredni povod za sankcije? Znamo već za povode poput krvave inscenacije u Ulici Vase Miskina u Sarajevu, Račak i „humanitarnu katastrofu“ na Kosovu i Metohiji. Može li upravo to traženje povoda biti razlog za eskalaciju već primenjenog terora Kurtijevog režima? Šta ako rezultat toga bude masovno proterivanje Srba koji žive na KiM? Šta će biti ako se opet desi satiranje srpskih svetinja na KiM? I šta ako Srbija bude primorana da ih ne samo politički i materijalno pomogne i zaštiti?

Ne postavlja se uopšte pitanje kako će na sva ova dešavanja reagovati Srpska pravoslavna crkva!

Problemi i pitanja koja se nameću ni izdaleka nisu iscrpljena. Ni odgovornosti i krivice onih koji ih nameću.

Ko to zaista hoće da potpali fitilj eksplozije ratnog sukoba na Balkanu! O čijem je to i kavom malignom uticaju zaista reč! Svakom odgovornom čoveku je ispod časti da posle svega rečenog poriče tlapnje koje više nego učestalo kruže dobrim delom beogradskih medija o nekom drugom ko vrši maligni uticaj u Srbiji. Ne bi nas čudilo da u tom istom beogradskom serklu uskoro sve srpsko i pravoslavno u Srbiji bude oglašeno – malignim.

Ilustrativno je da se odmah posle obznanjivanja Šolc–Makronovog plana i odlaska zapadne petorke iz Beograda u jednom hrvatskom nedeljniku pojavio centralni uvodnik pod naslovima: „Vučić više nema kud: Srbija mora priznati Kosovo“. On kao da je sažeo u sebi i borbeni poklič dobrog dela političke partijske opozicije u Srbiji. Jedni su zadovoljni jer su to oduvek prikriveno ili krajnje otvoreno želeli i tražili, i na tome i te kako radili, pa sada krive Vučića što to nije uradio odavno i pokušavaju da ga obore s vlasti. Drugi su sve podržavajući Srbiju naprasno počeli da suprotstavljaju uspešnu ekonomiju i bolji život sa očuvanjem južne srpske pokrajine i očuvanjem našeg teritorijalnog integriteta.

A treći su odmah potegnuli reč izdaja. Samo što nije izgovoreno: Bolje rat nego pakt! A Srbija nije pristupila nekom novom Trojnom paktu niti bilo kakav ugovor potpisala, o čemu će se već raspravljati na zakazanoj posebnoj sednici Narodne skupštine Srbije 2. februara ove godine (kada ovaj broj „Pečata“ bude u štampi).

I slede nova pitanja. Zašto bi neko odgovoran na vlasti u Srbiji prihvatio već pomenuti plan kao isključivi pregovarački okvir za rešavanje odnosa između Prištine i Beograda. Ma koliko to neko moćan ultimativno bude tražio. Naravno da ovom prilikom, ali samo ovom prilikom, ne insistiramo na bilo kom istorijskom datumu niti kosovskom zavetu, ali ko bi odgovoran i politički i državnički iskusan, kao što je Vučić, mogao da odustane od svih dokumenata od Povelje UN, preko Rezolucije 1244 SB UN, Briselskog sporazuma i formiranja precizno i međunarodno definisane Zajednice srpskih opština. I tako dalje. I zašto bi neko svestan svih pomenutih problema i realnosti pretnji Srbiji i njenim građanima prekinuo sve međunarodne pregovore i razgovore i izbacio preko vrata razne pregovarače. Za tako šta uvek će biti prilike a i s tim već imamo iskustva. I svakako uvek za konačna rešenja svih ovih problema postoji poštovanje Ustava i referendum.

Uostalom rizik uvek postoji, živi bili pa videli. A junaštvo se ne iskazuje uvek i samo u gestovima. Ima nečega u dobijanju na vremenu i u istrajnosti. A suočenje sa istinom i istinama je svakako u godinama pred nama i neće se završiti sutra.

Preporučujemo

Svet

11 11

MILANOVIĆ O NEMAČKIM TENKOVIMA U UKRAJINI: Neće se tamo bolje provesti nego prošli put

30. 01. 2023. u 18:09

Politika

3 80

"KOSOVO JE OTETO OD SRBIJE" Milanović: To smo uradili mi i međunarodna zajednica

30. 01. 2023. u 10:55

Poznati

0 0

ROĐEN KAO BEHLjULj BEHLjULjI: Zašto je Beki promenio ime - i ko je bio "kum"

04. 02. 2023. u 15:08

Poznati

0 0

"NAUČITE SVOJU DECU..." Karleuša brutalno odreagovala na vest o Beo Zoo vrtu (FOTO)

04. 02. 2023. u 12:56

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije