"DEKONSTRUKCIJA JASENOVAČKOG MITA": Kako savremeni revizionisti nameću Srbima osećaj krivice - "Kome je malo, može i da dodaje"

Новости онлине

10. 11. 2021. u 17:19

ISTORIČARKA dr Mira Radojević se u novom tekstu iz serijala "Ubijanje istorije", koji je objavljen u novom broju "Pečata", bavi analizom pojma "dekonstrukcije jasenovačkog mita", i raspravama o broju žrtava ustaške fabrike smrti.

ДЕКОНСТРУКЦИЈА ЈАСЕНОВАЧКОГ МИТА: Како савремени ревизионисти намећу Србима осећај кривице - Коме је мало, може и да додаје

Foto: Tanjug/Sava Radovanović/Tanja Valić

- Nesrećni srpski narod - napisao je u predvečerje Drugog svetskog rata Milan Grol - svakih je deset godina "zaluđivan drugom ideologijom", sve dok nije izgubio svest o vrednostima kojima se rukovodio dok se pod svojim zastavama borio za mesto pod suncem.

Situacija je danas, čini se još teža i neizvesnija, bez obzira na to što je pojedini istoričari porede s početkom 20. veka. Nije ovde reč "samo o Jasenovcu" i o broju njegovih žrtava. Komentarišući proteste zbog njihovog umanjivanja i isticanja da je realno govoriti o 100 ili 120 hiljada ubijenih ljudi, Dubravka Stojanović je cinično kazala da onaj kome je malo "može da dodaje".

Ne radi se svakako ni o tome da je nekom taj broj "mali" nego o našoj civilizacijskoj, nacionalnoj i stručnonaučnoj obavezi da ih ne "izbrišemo" i ne zaboravimo, kao da nikad nisu postojali i da nisu nedužno stradali. Osim toga, ako se "mit" o Jasenovcu "dekonstruiše" onako kako to žele pobornici savremenog revizionizma, neizbežno će uslediti radikalna revizija drugih pojava i zbivanja tokom Drugog svetskog rata, sve dok zločin ne bude najpre relativizovan, a zatim i poreknut. Jer Jasenovac je simbol ustaških zlodela, iako je više žrtava palo izvan njega, u desetinama drugih logora i na mnogobrojnim stratištima, i u NDH i širom jugoslovenskog prostora naseljenog srpskim stanovništvom. Upravo zato, smisao ogromne pažnje usmerene na Jasenovac ima osnovnu namenu da "dokaže" kako ključni simbol nije bio ništa drugo do planski konstruisana i propagirana laž.

Istovremeno, Srbima se isticanjem da su logori postojali u Beogradu i u drugim srpskim gradovima sve učestalije nameće osećanje krivice, uz imperativ da žrtvama drugih naroda, naročito jevrejskog, moraju odavati veće poštovanje nego sopstvenom. Ova tendencija takođe predstavlja delimično već viđeno istorijsko iskustvo, proisteklo iz programskog opredeljenja jugoslovenskih komunista koji su, polazeći od sintagme o „velikosrpskoj ugnjetačkoj buržoaziji“, postepeno usvojili sintagmu o „vladajućoj naciji“, kojoj su po završetku rata namenili trajnu odgovornost za „grehe“ srpskog građanstva, kao i za "duh dražinovštine". Zato je od Srba, često na štetu njihovih nacionalnih prava, očekivano da razumeju i podrže "pravednu borbu" svih drugih naroda i nacionalnih manjina.

U savremenom dobu jača i saznanje da se interes desničarskih krugova u Hrvatskoj, čiji je omiljeni pozdrav "Za dom spremni" prihvaćen na nivou hrvatske države, uporedo s težnjom da se "očisti" nepoželjna prošlost, podudario s istim tendencijama u Nemačkoj, čije su moćne fondacije prisutne u svim zemljama naslednicama jugoslovenske države. U tom smislu, nemoguće je poreći činjenicu da je revizija istoriografskih pogleda na uzroke i povode za izbijanje Prvog svetskog rata, u kojoj je Nemačka imala veliku ulogu, predstavljala uvod u neuporedivo ozbiljnije revidiranje tumačenja Drugog svetskog rata. Ne može se negirati nemačko učešće ni u sistematskim sprovođenoj politici izjednačavanja totalitarnih sistema, sve dok rezolucijama Evropskog parlamenta i drugih tela Evropske unije, donetim 2005, 2008. i 2009. godine, nisu i formalno izjednačeni nacizam i staljinizam. Paradoks je tako postao potpun, s obzirom na to da su u istu ravan dovedeni oni koji su svet uveli u najstrašniji ratni sukob i oni koji su im u tom odmeravanju dobra i zla naneli odlučujući poraz. Na taj način, sve je postalo relativno i ostvarivo, uključujući mogućnost da ratni pobednici nekoliko decenija docnije izgube rat koji su dobili.

Nije otud iznenađujuće što je Konstantin Fotić, kraljevski poslanik u Vašingtonu za vreme Drugog svetskog rata, svojim memoarima dao naslov Rat koji smo izgubili. Mada su Srbi na njegovom početku imali dva autentična antifašistička pokreta, od kojih je jedan brzo ušao u kolaboraciju, u nastavku ratovanja apsolutnu većinu boračkog sastava partizanskih jedinica, sve do kapitulacije Italije, činilo je srpsko stanovništvo iz ustaničkih krajeva, kako onih tradicionalnih, sa iskustvom borbe za oslobođenje od turske vladavine, tako iz zapadnog srpstva, koje je ustankom spasavalo goli život. Nasuprot tim istorijskim činjenicama, u jesen 1944. godine na mestu predsednika kraljevske vlade, predsednika Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i AVNOJ-a nalazila su se trojica Hrvata (Ivan Šubašić, Josip Broz i Ivan Ribar), što je navelo Josipa Smodlaku, starog pobornika jugoslovenskog jedinstva iz Dalmacije, da napiše kako je Srbiji takvim rešenjima naneto poniženje, a protivnike komunističkog režima, potekle iz srpskog građanstva, da je rat za Srbe izgubljen. Kako se veoma jasno vidi iz sadašnje perspektive, ceo potonji razvoj socijalističke Jugoslavije proticao je u znaku tog opterećenja.

Ceo tekst možete pročitati na portalu "Pečat", kao i u štampanom izdanju tog magazina.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (2)

PRESTALI SMO DA IGRAMO ODBRANU, ŽAO MI JE...: Prve reči Željka Obradovića posle poraza od Efesa