ON SRBIN, ONA MUSLIMANKA: Na današnji dan poginuli sarajevski Romeo i Julija

Pre 26 godina na današnji dan završila se jedna velika ljubav, ali priča o Bošku i Admiri do danas je ostala jedna od najlepših i najtužnijih ljubavnih priča na prostoru bivše Jugoslavije, pišu banjalučke "Nezavisne", podsećaju na smrt dvojhe mladih koji su ubijeni 18. maja 1993. na Vrbanja mostu u Sarajevu.

Boško je bio Srbin, a Admira muslimanka, oboje su imali 25 godina, i postali su simbol Sarajeva, ali i simbol zajedništva,kojeg i danas treba da se prisetimo, mnogo češće nego što to činimo, navodi list.


Niko se nije usudio da mrtve ljubavnike pomeri s mosta, a tek osmog dana srpska vojska je odnela njihova tijela i sahranila ih u Lukavici na srpskom vojničkom groblju. Snage UN su odbile da pomognu u izvlačenju tela, dok su se obe strane u sukobu međusobno optuživale za smrt mladog para.

Posmrtni ostaci su 1996. po želji Admirinih roditelja i uz saglasnost Boškove majke preneti na groblje "Lav" u Sarajevu. Boško i Admira počivaju zajedno.

Pre tačno 26 godina u 17 časova završila se jedna velika ljubav. Bili su nerazdvojni punih osam godina. Njihova ljubav je bila iskrena i čvrsta. Nikome nije smetalo što su različite veroispovesti.

"Odgojila sam sinove bez razmišljanja o religiji i naciji. Nikad im nisam govorila da su oni Srbi, a da su ovi drugi Hrvati i muslimani. Nisam Admiru gledala kao na muslimanku, kao različitu. Gledala sam je kao devojku mog sina, koju je on voleo i koju sam ja volela", ispričala je Boškova majka Rada u dokumentarcu o mladom paru snimljenom u kanadskoj produkciji.

Boško i Admira planirali su zajednički život, venčanje, a zatim je došao rat...

"Samo metak može da nas razdvoji", govorila je Admira, a njen Boško nije hteo da napusti Sarajevo bez svoje voljene. Majka Rada ga je molila na početku rata da ide s njom i bratom. Bošku je otac umro još pre rata i ništa ga više nije vezivalo za Sarajevo osim voljene devojke. A i mu nije padalo na pamet da bez Admire ode iz grada...

Nakon godinu dana pakla koji su svakodnevno preživljavali u Sarajevu, odlučili su da pobegnu, da odu da žive negde normalnim životom. Admirini roditelji nisu želeli da idu, ali par je odlučio. U maju 1993. sve strane dozvolile su da prođu liniju razgraničenja.

Oko 17 časova su došli do mosta Vrbanja. Potrčali su, držeći se čvrsto za ruke… Snajperski metak je pogodio Boška i on je pao. Umro je na licu mjesta, a Admira je bila ranjena. Jaukala je i puzila prema njemu. Zagrlila ga je, a zatim je i ona izdahnula pored njega.

Nikad se nije saznalo s koje strane su pucali na mladi par jer nikada nije pokrenuta istraga. Nikada niko nije optužen za to ubistvo.

O njima i njihovoj ljubavi pisali su mnogi, i pesme, i članke, i priče... Jedan od najpoznatijih članaka bio je onaj Kurta Šhorka, koji je objavio Rojters 23. maja 1993, a koji je onda obišao ceo svet. Sarajevska rok grupa "Zabranjeno pušenje" pre nekoliko godina snimila je pesmu pod nazivom "Boško i Admira", a isto tako i Bil Maden pod nazivom "Bosko and Admira".

O Bošku i Admiri snimljen je i dokumentarni film. Režirao ga je Džon Zaricki, a urađen je u koprodukciji "PBS Frontline, National Film Board of Canada" i "WDR Germany" .