Rukovanje, levi obraz, desni obraz, četiri, tri, ili dva puta: U Francuskoj kad nema poljubaca, nema ni fudbala

POVEO sam sina na fudbal.

Vreme je virusa korona, pa smo bili primorani da preduzmemo određene mere predostrožnosti. Najpre smo telefone i ključeve morali da očistimo vlažnim antibakterijskim maramicama, pre nego što ih stavimo u džepove. Jednu od maramica smo iskoristili da bismo njome pritisnuli kvaku na izlaznim vratima iz zgrade. Bacili smo je, zatim, u zatvorenu korpu za otpatke, na ulici.

Na trotoaru smo izbegavali komšije. I oni nas. Propisani razmak je najmanje jedan metar. Kada bismo se nekome približili, ovaj drugi bi naglo skrenuo na kolovoz, sve otpozdravljajući u širokom luku. I obrnuto.

Pred terenom nas je dočekala vesela graja. Desetine momčića uskočile su u dresove boje lokalnog kluba i spremile se da na brzopoteznom turniru obraduju roditelje i trenera.

Trener je prišao i pružio ruku. Ostala je da visi u vazduhu. Setio se, sa zakašnjenjem, pa je povukao nazad. Klinci su sada za tili čas izmislili novi način pozdravljanja. Čekiraju vrhom stopala. Nova pravila za novo vreme.

PROČITAJTE JOŠ - Zapisi iz Pariza: Mali trenuci na Sen Žermenu koji mnogo znače u životu

Ipak, navike se s mukom menjaju. Francuzi teško odustaju od nepisanih pravila. Nekako ih blam. Pa ako vas je sramota da zbog tuđih pogleda šipku u javnom prevozu držite maramicom ili rukavicama, savetuju vas da bar ruke po izlasku obavezno dezinfikujete gelom iz bočice koju sada svi moraju da nose sa sobom.

Završio se meč. Nerešeno.

- Rukujte se! - odjekuje, kršeći zabranu, kao uslovni refleks fer-pleja, trenerov glas upućen igračima oba tima.

Uto s leđa prilazi majka levog beka. Pruža obraz za, u ova vremena, strogo zabranjeni poljubac.

Francuzi imaju neobičnu naviku da se prilikom susreta ljube sa svim i svakim. To naročito važi za lepši pol, mada su se tome, od vremena emancipacije žena, sedamdesetih, pridružili i muškarci, koji više nemaju razloga da ljubomorno čuvaju razlike. Neki od njih se sada depiliraju i koriste antirid kreme.

Ljube se Francuzi, jednako, i s nepoznatima. Stavljaju im tako do znanja da bi bilo dobro da se bolje upoznaju. Antropolozi kažu da je to zbog toga što se ljubljenjem ljudi stavljaju u istu ravan. Postaju ravnopravni. Egalitarna Francuska. Ti ljubiš mene, ja tebe, niko nije iznad onog drugog. Bar na javnom mestu. Demokratizacijom poljupca se, kažu, delimično nadoknađuje i nedostatak prisnosti u sve otuđenijem društvu.

Broj poljubaca je različit. U Nioru i Kamperu, ljube se jednom. Dvaput je najčešći, široko rasprostranjeni poljubac. Triput, kao kod nas, u Monpeljeu i u dobrom delu juga. Zapadno i istočno od Pariza, četiri puta. Koliko i u severnom Oazu, gde se pojavilo jedno od žarišta korone. Ali, ne zbog poljupca. Pet puta se ljubiš, valjda, kad se zaljubiš. Postoji, u tom smislu, tačno iscrtana geografska mapa.

Nije isti ni redosled. Na severu poturaju prvo desni obraz, u Nici i Alzasu levi. U Parizu, opet desni. Ovoga puta nije poturen nijedan.

Već sledeće nedelje prekinuli su prvenstvo.

Kad nema poljubaca, nema ni fudbala.