ZAPISI IZ PARIZA: Grobljanski pas

ČETIRI bela miša izjurila su trkom iz rupe u zidu i šmugnula pod noge ispruženom klošaru. Jedan je progrizao najlonsku kesu, drugi mu je gricnuo čarapu, treći i četvrti su s njim podelili ručak, grčevito se hvatajući za slobodni okrajak hleba. On im je ortački ponudio i gutljaj iz dopola ispijene buteljke, ali miševi ne piju vino. A možda to i nisu bili miševi.

Ispred zida, sporo, u inat vremenu, promiče stari par. Vuku se čovek i pas. Obojici bi pristajali kamašne i šešir, ali ih danas nemaju. Hodaju gologlavi, polako, dostojanstveno, vesele se novom danu. Nikada se neće saznati ko je koga od njih dvojice od jutros izveo u šetnju.

Tik uz zid, izbušen krtičnjak. Nabacano sveže grumenje. Rastresiti humus oko ružinog grma rovare dve kišne gliste. Iako im Sena protiče ispred nosa, još nikome nisu zatrebale za pecanje. U znak radosti, srećno zavijaju čitavim repom.

PROČITAJTE JOŠ - Prag u Parizu, džez na Sen Žermenu

Okati zelembać, okačen na zidine, dubi na glavi, drži se čvrsto zubima za vazduh i u prvoj dnevnoj najavi žege čvari suve ljuske na raskopčanoj rožnatoj košulji. Izlaže se suncu da bi dobio onu toplotu koja mu je potrebna za kretanje i život. Utihnuo je, ne mrda, ali je provereno živ.

Život teče s ove strane zida. S druge je groblje životinja.

Kapija kamenog luka arhitekte Ežena Petija prvi put je u Anijeru otvorena poslednje godine 19. veka, kada je Parizu pretilo da se zaguši od tela skapalih kućnih ljubimaca koja su se raspadala plutajući živopisnom Senom ili trunula u korovom zaraslim rovovima napuštenih tvrđava. Prethodno je morao da se istrukuje dekret da se životinje dadu pokopati kao što dotad činjaše isključivo ljudski rod. Bila je to u ono doba jedinstvena nekropola na svetu.

PROČITAJTE JOŠ - Bubakarov recept i za nostalgiju

Nadahuntim epitafima, uz porodične fotografije, uspomene s letovanja, omiljenu igračku i cvetak iz svenulog srca, ovde počivaju četvoronožne filmske zvezde, hrabri policijski spasioci, ljubimci kraljevskih glava, cirkuski poslenici i verni pratioci običnih smrtnika. Desetine hiljada privilegovanog egzemplara zečevog, majmunskog, ptičjeg, konjskog i svakojakog drugog roda, koji se su se izborili da pristojno skončaju pod kapom nebeskom. Nad glavama, uzdižu im se skupe mermerne grobnice, živ čovek da pozavidi.

Privučen zovom dalekih predaka, kada je šestim čulom osetio da mu se bliži kraj, jedan pariski pas lutalica je prevalio dugačak put iz živog sveta, s ove strane zida, i prekoračio na drugu, grobljansku, sklupčao se kod vrata i tiho uginuo, znajući tačno kuda je krenuo. Sahranjen je uz najveće pseće počasti, iako se nisu setili da mu posthumno nadenu ime. I danas mu anonimna mermerna ploča stoji na centralnom mestu.