Oluja - zločin bez kazne

BUDIM SE, PLAČEM, SANJAM KAKO SU ME GLEDALI: Ispovest Srbina iz Knina - Ostavio sam svoje pse. Ovo nisam ja, pravi ja sam tamo, sa njima

Tatjana Marković

04. 08. 2022. u 23:59

NA današnji dan, 1995. godine predsednik Hrvatske Franjo Tuđman dao je zeleno svetlo za pokretanje vojne operacije “Oluja” zbog koje je iz svojih domova proterano 280.000 ljudi, dok je oko 2.000 njih izgubilo život.

БУДИМ СЕ, ПЛАЧЕМ, САЊАМ КАКО СУ МЕ ГЛЕДАЛИ: Исповест Србина из Книна - Оставио сам своје псе. Ово нисам ја, прави ја сам тамо, са њима

Foto. Printskrin

O ljudima koji su napustili svoje domove govoreno je i pisano mnogo. Jedna posebna priča o izebglištvu, o tome šta znači ostaviti dom, šta znači ostati bez dela svoje porodice, objavljena je u knjizi Ratka Božovića "Sjaj u očima." U njoj, nekadašnji Zaštitnik građana Saša Janković, opisuje susret sa jednim od tih ljudi koji su bili prisiljeni da napuste svoj dom.

Priču prenosimo u celosti.

“Uredno obučen i obrijan stariji čovek gleda u Artura dok seda za sto na maloj terasi novobeogradskog restorana. Njemu je to dovoljan znak, još samo sekund i krenuće.

- Ne, Arti!

Veliki beli pas razočarano se spušta na pod. Pita se zašto ne sme da ode do stranca, ponjuška ga, i pošto se tako po svim psećim pravilima pristojno upoznaju, bude izmažen. Geni i iskustvo upućuju ga da se ljudi dobri i on najiskrenije moguće – govorom tela pokazuje da uprkos svojoj snazi i velični želi samo nežnost – kako bi onda išta moglo krenuti naopako?

Ipak, ponekad krene i ja ne želim da izgovaram ono besmisleno “neće, dobar je” dok se neko ljuti. Ima ljudi koji zure u psa najčešće ne znajući da mu time šalju poziv ili pretnju, a onda reaguju burno. Zato zaustavljam Artija. Jutro je suviše lepo da bih ga pokvario scenom, ma kako malo verovatna bila.

Foto. Printskrin

Muškarac shvata šta se dešava.

- Neka ga, ja volim pse - kaže.

U trenu, jer baš to je i čekao da čuje, Beli je kod njega. Dok uživaju u upoznavanju i maženju, vidim da oči čoveku suze.

- Imate psa? - pitam.

- Imao sam. Dva. Dva istarska goniča... Ja sam iz Knina.

Foto. Printskrin
Ćutim. Po načinu na koji je to rekao znam kako i kada je napustio svoj grad. Ratom oterani, pogotovo iz njegovog kraja, nose u sebi posebnu vrstu setne tuge, razočaranja i ponosa. Čekam. Ako želi, pričaće i bez zapitkivanja, a svaka moja reč može da bude pogrešna.

Šta uopšte smisleno kazati ljudima koji su to prošli? Umesto reči, posmatram ga kao moj pas na početku – sa pažnjom i iščekivanjem.

- I posle svih ovih godina, budim se noću i plačem. Sanjam kako su me gledali dok sam zaključavao kapiju na dvorištu. Ponekad poverujem da sam sve izbrisao, ceo život tamo, a onda ponovo sanjam njihov pogled na meni dok odlazim. I plačem.

Foto. Printskrin

- Ostali su?

- U noć su nam rekli da sutra moramo da bežimo. Cela porodica i sve što imam stalo je u jedan auto, njih nisam imao gde. Zaključavao sam kapiju, a oni su me s one strane gledali. Auto je kretao, i dalje su gledali. Nisu lajali, nisu trčali, samo su me pravo u oči gledali.

- Niste se vraćali?

- Ne…

Duga pauza, dok i dalje nežno gladi Artura.

- Nikad u stvari i nisam otišao odatle. Ovo ovde nisam ja. Radim, smejem se, dišem, juče zbog sina, danas zbog unuka. Ali pravi ja sam tamo, sa mojim psima.

Plaćam piće i krećem. Strah me da mu pružim ruku, bojim se zaplakaću ako ga pogledam u oči. U stanu se presvlačim i krećem na posao. Beli ostaje sam, dočekaće me na vratima. Zakon zabranjuje da psi uđu u zgrade državnih organa."

Foto. Printskrin

(Mondo)

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Komentari (1)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal