Najveća misterija nove istorije: Ruševine, nove humke, jauk i lelek

- Napadi izvršeni nad srpskim narodom i njegovom junačkom prestonicom 16. i 17. aprila, na prvi i drugi dan Uskrsa, pa ponovljeni 18. maja, nisu od srpskog naroda ničim i ni od koga zasluženi. To se ne može odobriti, ni opravdati... Obično se kaže da se traže vojni ciljevi, ali mi se pitamo: da li su crkve, bolnice, sirotinjski stanovi, iznemogli starci i bolesnici, zar su to objekti koje je trebalo napasti? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!

- Napadi su - nastavio je mitropolit Josif - učinjeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada svi mi slavimo pobedu života nad smrću... Gde je tu civilizacija, gde kultura, gde hrišćanstvo? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!

Posle mitropolita Josifa potištenim i ogorčenim Beograđanima obratio se Bogoljub Kujundžić, ministar pravde:

- Beograd, prestonica Srbije i srpstva, tri puta je mučki bombardovan. Ne radi vojnih objekata - bar Pašino brdo najbolji je dokaz za to - nego radi nas samih, radi ovih nevinih žrtava koje nam i mrtve dovikuju: "Čuvaj se lažnih prijatelja, a sačuvaćemo se od neprijatelja."

- Tri pune godine - podsetio je Kujundžić - taj isti Beograd istican je kao simbol patnje i mučeništva, i to baš od onih koji ga ovako mučki napadoše. A danas on je, zahvaljujući njima, još veći mučenik postao.

- Takav svadbeni dar mladom kralju Petru, a svome prijatelju i savezniku, nezapamćen je u istoriji sveta - istakao je Kujundžić. - Ili je to možda saveznička voštanica upaljena na grobove onih stotina i stotina pobijenih Srba koji su verovali u reč jedne svetle imperije i u prijateljstvo jednog velikog naroda.

POSLE trećeg "savezničkog" orgijanja nad Beogradom mnogi imućniji ljudi počeli su još izdašnije da pomažu porodice unesrećenih sugrađana. Olga Ilić priložila je 500.000 dinara. Lozničani su sakupili 223.667 dinara, a oglasili su se i rodoljubi koji su tek pristigli iz nemačkog zarobljeništva. Svetolik Ivanović je priložio 101 nemačku marku, Radmilo Mijatović 80, Miodrag Aleksić 25, Milić Nikolić, Dragiša Gajović, Panta Madžić, Miloje Bojčić, Radojica Vujičić, Miloje Ristić i Sima Majstorac po 20 maraka.

Dimničar Milorad Kobiljski dao je 20.000 dinara, dr Marija i veterinar Borisav Velimirović 10.000, penzionisani general Miloš Jovanović takođe 10.000, prota Nikola Teodorović 5.000...

Ugostitelj Živojin Ranđelović, zakupac bifea "Srbin" u Nemanjinoj ulici broj 1 u Beogradu, prikupio je od gostiju svog lokala 5.980 dinara, učenici iz Mladenovca dali su 7.187 dinara. Građani Aleksinca uputili su 120.000 dinara, industrijalac Milutin Krivokapić 5.000, trgovac Konstantin Stefanović 20.000, kruševački apotekar Đorđe Petrović 15.000 dinara. Rudari Ibarskih rudnika odvojili su 7.280 dinara, sportisti beogradskog "Hajduka" sa Liona 40.578, rudari Senjskih rudnika 25.220. Beogradski piljari Todor Dankulović i Milan Janjatović dali su 1.200 kilograma boranije. Irena Rišanek, supruga bivšeg poljskog generalnog konzula, priložila je 50.000, Srpska pravoslavna crkva 2,5 miliona dinara.

Crveni krst Beograda delio je sve više namirnica postradalim Beograđanima. Svaki unesrećeni Beograđanin dobijao je po tri kilograma usoljenog mesa od divlje svinje, po kilogram maslinki i smokava i po pola kilograma sapuna. Deci do deset godina, kao dodatak za pojačanu ishranu, davan je po kilogram suvog grožđa, smokava i lešnika.

Namirnice Crvenog krsta izdavane su u Ulici kraljice Marije 2, Kralja Aleksandra 125, Prestolonaslednika Petra 15, Kralja Zvonimira 30, Vojvode Stepe 69 i Makedonskoj (Poenkarevoj) ulici 21. Srpska zajednica rada otvorila je četiri pokretne kuhinje u Beogradu koje su besplatno delile obroke beogradskim radnicima.

DOK su Beograd i mnogi drugi gradovi i varoši u unutrašnjosti Srbije vidali rane i sahranjivali svoje najrođenije, engleski i američki "saveznici i oslobodioci" nastavljali su svoj krvavi pir. Na njihovoj meti opet se, po šesti put, našao već odavno ojađeni Niš. Ovog puta još podmuklije nego ranije, kad je grad bio na spavanju.

Između 2.20 i 3.00 po ponoći Englezi i Amerikanci su 9. juna 1944. na Niš bacili blizu 400 bombi. Na spavanju je pobijeno nekoliko desetina Nišlija.

Dva dana kasnije, 11. juna u 9 časova, zapadni "saveznici" obrušavaju se na Smederevo. Na grad je palo oko 500 bombi koje su usmrtile 80 ljudi, žena i dece, a teže i lakše ranile oko 200 Smederevaca. Istog dana po sedmi put kreću na Niš. Opet ruševine, nevine žrtve, jauk i lelek, nove humke.

Samo pet dana posle sedmog usledilo je i osmo razaranje Niša. Pred ponoć između 14. i 15. juna na grad je najpre ispaljeno nekoliko stotina svetlećih raketa, a potom je na Nišlije koje su tek krenule na počinak sručeno oko 200 bombi.

Osam dana kasnije, 23. juna između 9.30 i 10.15 naši zapadni "oslobodioci" na Niš bacaju i fosforne bombe.

DVADESET dana kasnije, 3. jula između 10.30 i 12.00, kobni anglo-američki avioni opet kruže nad Beogradom. U sedmom granatiranju najvećeg grada Srbije najviše je stradala Čukarica, na kojoj je, pored nekoliko desetina mrtvih, sa zemljom sravnjeno oko 80 kuća. Razoreni su Fabrika šećera i škola "Matija Ban". Radio London je javio da su pogođeni važni nemački objekti, koji su praktično ostali neokrznuti, a nevine žrtve nisu pomenute.

Beograd je oguglao, a neki njegovi žitelji kao da su se poigravali sa sudbinom. Kafedžija Taško Teofilović, na čiju su kafanu "Kumanovo", na Čuburi, zapadni "saveznici" 18. maja bacili devet bombi, za 13 dana je na istom mestu podigao novu kafanu.

Englezi i Amerikanci su postajali sve drskiji. U subotu, 22. jula 1944. obrušili su se na civilni voz koji je saobraćao između Kraljeva i Čačka. Ubili su četiri putnika, a 12 teško ranili. Na stanici u Kraljevu, ubili su tačno 30 ljudi.

Istog dana prvi put je bombardovan i Kragujevac, u kome je ubijeno više od 30 nevinih ljudi, žena i dece. Pale su i prve bombe na periferiju Kruševca, u selo Bivolje, na Glibovac i druga sela u okolini Smedereva i Smederevske Palanke.

U petak, 11. avgusta 1944. organizovano je noćno razaranje nezaštićenog Kraljeva. Šest bombi palo je na Dečji dom. Samo u jednoj kolektivnoj grobnici sahranjeno je 40 kraljevačkih mučenika. Na poslednji ispraćaj svojim sugrađanima stiglo je pola Kraljeva, opelo je činodejstvovalo deset sveštenika.

- Zar od ubijanja naših mirnih građana zavisi ishod rata - očajnički je zapitao Milan Sretenović, protojerej žički. - Mi smo želeli da nas svi ostave po strani, a danas se na nas sve sliva... Otkloni zlo od nas, Bože! Primi nas i zaštiti ovaj mali narod srpski, svetosavski, koji ne želi rat. Učini, Gospode, da ovo budu poslednje žrtve! Učini da Srbi mirno oru svoje njive!

ZBUNjENI ZAPADNI POSMATRAČI

ONO što se dešavalo nad Srbijom nije zbunjivalo samo njene žitelje već i mnoge savezničke posmatrače. Prvi takav izveštaj o stanju u Jugoslaviji šalje američki ambasador iz Grčke (poslat Stejt departmentu 15. maja 1944. godine). Pod oznakom "tajno" on referiše:

"Našim bombardovanjem jugoslovenskih civila, u jednom slučaju, kako je to Radio London objavio, mi idemo naruku neprijatelju, a ne samo što to ogorčava jednog vrlo zaslužnog saveznika, nego otuđuje od nas narod koji bi želeo da se na našoj strani bori kada dođe veliki dan. Time odbijamo od sebe naše prijatelje."

UZAJAMNA SOLIDARNOST

MNOGI Beograđani su svakodnevno donosili namirnice za pokretne kuhinje Srpske zajednice rada. Milan Milutinović, inspektor Fabrike šećera, doneo je 16,5 kilograma tikvica i četiri kilograma krompira, dr Milorad Nedeljković, ministar narodne privrede, dao je 10 kilograma krompira, Desa Nedeljković Dugalić 13 kilograma boranije, Aleksandar Plavšić je poklonio kompletan ručak za 20 osoba, trgovac Milutin Kuprešanin je doneo 15 kilograma kupusa, Vladimir Cvetković tri kilograma paradajza, Mihailo Simić 15 kilograma boranije, Branko Premović 15 kilograma krompira i litar ulja, kafedžija Dragomir Milenković 15 kilograma brašna, Matko Dugec tri kilograma kupusa, šest kilograma paradajza i 10 zeleni, Žika Mihailović 600 grama slanine.