Da je stari živ, da ovo vidi: Reporter „Novosti“ sa putnicima u Titovom Plavom vozu, na putu ka Užicu

TITO je ponovo u modi. A može se reći da iz nje nije ni izlazio, uprkos decenijama koje se sležu na njegovo poslednje putovanje Plavim vozom, od Ljubljane do Beograda.

E, taj Plavi voz, povodom Dana Republike (SFRJ) i herojske epopeje Radničkog bataljona na Kadinjači koji je branio slobodu otadžbine od fašizma i u toj borbi izginuo do poslednjeg, od Beograda do Užica povezao je i obične putnike.

Ovo je prvi put da i oni, uz zahvalnost odluci sa vizijom "Železnica Srbije", osete, dodirnu, osveže uspomene, prenesu ih na potomke o jednom vremenu, možda neponovljivom. Ali, ko zna da je neponovljivo?

PROČITAJTE JOŠ - Izmišljali su gde je rođen, koje je škole završio i koliko je žena i dece imao: Atentati na Tita, mitovi ili istina?

Plavi voz je, kao nekad, krenuo u sekund po utvrđenom vremenu. Tačno u podne, sa stanice u Topčideru. Mašinovođa Perica Starčević je ponosan:

- Puno mi je srce, velika je to odgovornost - kaže nam koji minut pre prvog piska lokomotive. - Drugi mi je put da povedem ovu kompoziciju. Vidim koliko su ljudi ushićeni, i sam sam srećan što mi je poverena ova obaveza.

Pola sata pre starta, stotinak putnika već je popunilo kupee i na samom polasku već se u njima napravila prava gužva. U hodnicima, salonima... Sudarali su se ljudi ispred fotografija nekadašnjeg vremena koje je simbolizovao ovaj voz i vođe koji je sa državnicima sveta putovao, ne samo bivšom Jugoslavijom, već i većim delovima Evrope.

- Gospodine... - obraćamo se brkajliji Mirčeti Lukoviću iz Nove Pazove.

U svečanom, Titovom salonu,Foto P. Milošević

- Ne, gospodine! Druže, tako mi se obraćajte, draga drugarice - odgovara Mirčeta. - Nekada smo bili drugovi, ali smo bili, stvarno, gospoda. Lepo smo živeli. Naša deca su imala besplatno školovanje, a svi besplatno lečenje. To me obavezuje da poštujem Tita, i to me je povelo na ovaj put. Rođen sam u Arilju, otuda sam u Beograd došao "ćirom", a sada se vozim ovom luksuznom kompozicijom.

Dok kompozicija još nije ni zamakla iza prestoničkih atara i još nije izneseno posluženje koje je obezbedila domaćinska kuća "Srbija voz", emocije su pokrenule ljude. Oko knjige utisaka, u kupeu, iza Titovog radnog kabineta, a nedaleko od salona kraljice Elizabete Druge, generala De Gola, u Titovoj i Jovankinoj spavaćoj sobi, mnogi su probali i krevete supružnika Broz.

- Koji je udobniji? - pitamo Mirčetu Lukovića, koji je upravo zalegao da isproba dušeke.

- Oba su udobna, drugarice, kao što nam je i život bio udobniji za njihovog vremena. Ali i mi treba da budemo odgovorniji prema tom vremenu i tom, udobnijem životu koji pamtimo.

foto Železnice Srbije

Gužva je i u radnom Titovom kabinetu, koji je u pokretu od Beograda prema Užicu. Telefonira se, kao bajagi, uvlače se, kao bajagi, i dimovi iz Titovog tompusa. I sve je, na trenutak, kao nekad.

- E, da je Stari živ, da vidi ovo... - govori Mirčeta Luković.

Foto P.Milošević

Sudaraju se ljudi, obični smrtnici, koji su danima živeli za ovaj dan, kada su Plavim vozom krenuli put Užica.

- Poveo sam unuka Aleksu, i pričam mu kako je nekad bilo - govori nam Dušan Jovanović.

- Volim što sam ovo doživeo, a više od toga, što je ovo doživeo i moj unuk. Imaću mogućnost da mu prenesem vreme u kome se nije pitalo ni ko si, ni odakle si, već koliko vrediš i kakav si čovek.

Dušan Jovanović sa unukom Aleksom Kovačevićem,foto P.Milošević

Negde oko Požege, prolomila se i pesma iz Titovog restorana. Najpre je počelo: "Druže Tito, mi ti se kunemo", a potom: "Po šumama i gorama"... Ljudi su uz pesmu zaplesali. Tito ih je pratio sa brojnih fotografija. Bili su to prizori sa njegovih državničkih susreta, gostovanja u državama nesvrstanih, razgovora sa običnim ljudima, kakvi su ovi koji u Plavom vozu, posle decenija, putuju prugom kojom je on, poslednji put, 1979, doputovao u Užice.

- Nije mi žao, platio sam povratnu kartu 5.900 dinara - govori Stanoje Živić. - Žao mi je jedino što ništa nisam poneo od partizanskih obeležja. A ova karta, neka košta koliko košta, ovo je možda i moje poslednje putovanje koje sam sanjao... Da običan smrtnik može da putuje Plavim vozom.

- Znači li to da ljubav prema Titu košta? - pitamo Živića.

Foto P.Milošević

- Ne, ne, nemojte u taj kontekst da stavljate ovu lepu priču - odgovara nam, a mi ga jedva čujemo dok se emituju Titov govor: "Nijedna naša republika ništa ne bi mogla da postigne sama, da nije narodnog jedinstva. Nas, naše narode, ništa ne sme da deli. Samo jedinstveni možemo da postignemo prosperitet..."

U jednom kupeu, tik do salona kraljice Elizabete Druge, zaseli Japanci. U knjigu utisaka upisuje se Eki Sekine. Piše: S velikim poštovanjem velikom vođi naroda Jugoslavije.

- A kad dođu Kinezi, poludeće od sreće - čujemo iz dubine sale.

Foto P.Milošević

U knjigu utisaka upisuje se i potomak jedne četničke porodice iz Crne Gore.

- Poštujem svoje pretke, a odajem počast maršalu i njegovom delu, dok se iza ove scene ori: "Druže Tito mi ti se kunemo".

Perica Starčević,foto P.Milošević

Posle nepuna četiri i po sata u Užicu...

Voz dočekuju novinarske ekipe, malo naroda, među njima svedoci poslednjeg Titovog putovanja do ovog herojskog grada, kada ga je, na Kadinjači, sedamdeset devete, dočekalo više od sto hiljada ljudi. A ovaj grad, upravo ovaj grad, početkom devedesetih odrekao se i Titovog imena i njegovog spomenika.

- Bio je Tito ovde, više puta, možda i pet, a poslednjeg se njegovog dolaska sećam, bio sam šef stanice, prolazio je pored mene, mogao sam da ga dotaknem - seća se Dragan Čavić. - Ostalo mi je to u živom sećanju, mada je nas malo koji se toga sećamo. Na stanici ga je čekalo hiljadu ljudi. Na Kadinjači više od sto hiljada. Ne može toliko ljudi da bude prevareno. Istina je to bila.

Plavi voz u Užicu

TURISTIČKA ATRAKCIJA

PLAVI voz, mada je ovoga puta prvi put otvorio svoje vagone za obične ljude, već je postao atraktivna kompozicija, možda jedina u svetu, za koju se jagme svi koji žele posebnost u organizaciji svečanosti i izuzetnih životnih trenutaka. Saznajemo da je, pre neku godinu, ovde venčanje i svadbeno veselje priuštila sebi i unuka narodnog heroja Ivana Milutinovića.

Foto P.Milošević

Rentiranje voza, na 24 sata, i nije neki trošak - 5.000 evra, a to je gotovo kao i jedan luksuzni šator za svadbena veselja. Vizionari iz "Srbija voza" su se na vreme snašli da i Plavi voz ponude kao izuzetnu turističku atrakciju. Već naredno putovanje od Užica do Beograda planirano je sredinom idućeg meseca, kao i jučerašnje.