U PORODICI STAMENKOVIĆ TRI GENERACIJE RUDARA: Nije lako kad ti sin silazi u jamu

SREĆNO! - pozdravio nas je penzionisani rudar iz Ravne Reke Goran Stamenković (59), koji je ovu zaštitničku mantru izgovarao kad god je silazio u jamu ili izlazio iz nje. U toj jednoj reči, koju je upućivao kamaratima i oni njemu, kaže, sadržana je iskrena želja da iz tamnog okna izađu živi i zdravi. Tako je radio njegov otac Trajan (80), a sada i njegov sin Milan (26).

- Kad god čujem reč rudar, pomislim na ugalj. Da se što više iskopa. To jeste hleb od devet kora, ali posao nije baš toliko težak kako se priča. Doduše, ranije se više radilo. I više je bilo "na snagu", a danas ima puno mašina. Ali tačno je da je rizičan posao - kaže Goran.

Dok je radio u Senjskom Rudniku, svakodnevno je liftom silazio na 186 metara, a potom pešačio do radilišta, koje je na oko 300 metara dubine. Bilo je mesta koja je morao da prođe puzeći, jer je pritisak zemlje ogroman, pa je prolaz veoma uzan. Prva dva-tri dana, veli, baš ga je bilo strah. Plašio se da u trenutku dok se provlači vazduh "ne drukne" i da ga ne poklopi. Posle se navikao. Mislio je samo da što pre stigne do radilišta, da odradi posao i da se živ vrati kući.

PROČITAJTE JOŠ: Čudo od deteta izmamilo Putinu osmeh (VIDEO)

- Pokojna majka Savka se plašila kad god bi otac krenuo na posao. Čim bi zakasnio, raspitivala bi se po naselju da se nije dogodila nesreća. I pored toga sam otišao u rudare, jer nisam imao druge mogućnosti. Nisam završio školu i ništa mi drugo nije preostalo. Nije mi svejedno ni što mi je sin u jami. Pošto je saobraćajni tehničar, voleo bi da postane vozač, ali kada bude izašao iz jame, plata će biti manja, a neće imati ni beneficiju. Srećom, bar sin Marko neće u jamu, jer završava studije mašinstva - iskren je Goran.

Njegov otac Trajan voleo je, kaže, jamu, iako bi vrelina ponekad bila tolika da su kopali u donjem vešu. Ali bi se i sada prijavio da radi, jer za svakog rudara proizvodnja je sve. Kad nema uglja, nema ni života.

- Znoj je samo lio. Po izlasku iz jame, popili bismo po rakijicu, da speremo prašinu iz grla. E ali nekada se mesečno zarađivalo i po 2.000 nemačkih maraka - tužno će Trajan.

Ulazak u rudnik

OTKOPAVAO KOLEGE

DOK je drugovao s krampom, Goran je imao jednu manju nesreću, ali nikada neće zaboraviti kako je otkopavao dvojicu kamarata.

- Trebalo je da zamene i učvrste podgrade, ali je radilište bilo šiferljivo, puno kamenčića poput pirinča. Kada se to otvori, nema spasa. Ne prestaje da pada dok se sva količina ne sruči. Čuo sam ih kako kukaju, a nisam mogao da ih vidim. Srce mi se steglo kada je Buda počeo da jadikuje kako će njegova deca bez njega. Otkopavali smo ih više od pola sata i, srećom, spasli ih - priča Goran.

BRAĆA OSTAJU U RAVNOJ RECI

- Dobro sam zapamtio kada mi je otac rekao da mi jama ne gine ako ne želim da učim. Poslušao sam i savet starijeg brata, koji mi je rekao da je rudarski posao težak, pa sam upisao fakultet. Iako niko iz moje generacije nije ostao, a bilo nas je 30 u razredu, po završetku školovanja vratiću se u naselje, jer volim mir i ovu lepu prirodu. I Milan će ostati ovde - kaže Marko.