Istočno Sarajevo - zaboravljeni grad

NEDAVNO je prilikom posete Bosni i Hercegovini predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio i Istočno, ili Srpsko, Sarajevo. Izuzetno redak događaj za ovih skoro tri decenije. Za sve to vreme razne beogradske političke i državne ekipe prilikom poseta glavnom gradu BiH zaboravljale su Istočno Sarajevo i Srbe koji se od dejtonskog progona naseljavaju i žive u tom delu grada.

U ranu jesen 2003. godine obnarodovani su bliži kontakti i neposredna saradnja Beograda i Sarajeva. To je bilo vreme kad su još u Sarajevu pronalažene i otkopavane masovne grobnice. Suprotno alarmantnim ratnim izveštajima i stradanju muslimana, u svim grobnicama su ekshumirana isključivo tela srpskih žrtava. Do tada je već otkriveno i otkopano više masovnih grobnica pobijenih Srba (na groblju Lav u jednoj od grobnica otkopano je 36 tela, u drugoj 16, trećoj 41 i to nije sve: u selu Čemerno 20 tela, a tu je još dvadesetak srpskih sela i grobnica: Milje, Ledići, Tošići, Krtine, Prača, Kijevo, Mlini, Hotanj, Trebečaj, Prijesnica, da ne nabrajamo). Svaka masovna grobnica je dokaz zločina. Takođe se znalo za više od 100 koncentracionih logora i da su reka Miljacka i zloglasna jama Kazani na Trebeviću, najmasovnije grobnice u koje je bačeno više stotina pobijenih osoba srpske nacionalnosti. Sva ta saznanja kao da nisu imala neki značaj za rukovodeće ljude Beograda.

PROČITAJTE JOŠ: Vučić u poseti BiH: Bolje se razumemo; Srbija prijatelj federacije (FOTO)

Da bi dokazali da glavni grad Srbije saučestvuje sa ratnim i poratnim patnjama muslimana, u glavnom gradu BiH je na poziv gradonačelnika muslimanskog dela grada boravila Radmila Hrustanović, tadašnji predsednik Skupštine Beograda. To je bila njena protokolarna poseta Sarajevu. Prvu damu Beograda je pratila reprezentativna svita viđenijih Beograđana koju je gospođa Hrustanović sa sobom vodila. Predsednica je po povratku u Beograd nagovestila nove susrete rukovodstva i viđenijih ljudi muslimanskog Sarajeva i Beograda, čak i zajedničke modne revije, sportska nadmetanja, koncerte i druge manifestacije dva "prijateljska" grada. Ljubazan je bio i gradonačelnik Sarajeva koji se prilikom gostovanja u Beogradu zahvalio nama Beograđanima i našoj predsednici na srdačnom, skoro bratskom prijemu i bogatim gozbama i provodu ne samo u Skadarliji, već i na drugim kultnim mestima. Dogovoreni su susreti, još tešnja saradnja i međusobne posete za narednu godinu. Ni za jednu stranu nisu postojali ni Srpsko Sarajevo, ni Srbi tog grada. Ni oni na zemlji ni oni pod zemljom.

Formalan razlog za sve što se događalo i što je planirano za budućnost bila je želja da Beograd u granicama svojih mogućnosti i kroz razne kulturne, zabavne i sportske priredbe obezbedi muslimanskom delu grada potrebna finansijska sredstva za uklanjanje mina, ili deminiranje, sa poznatog šetališta i izletišta na Trebeviću. Pokazalo se da sarajevske vlasti nemaju važnija posla i da priče o srpskoj artiljeriji koja je tokom rata razarala grad dolaze u red medijskih obmana, jer u Sarajevu nema razorenih džamija, bolnica, istorijskih zdanja, pozorišta ili stambenih zgrada, čak ni benzinskih stanica. Ni ekshumacije masovnih grobnica nisu značajne za te vlasti, jer u masovnim grobnicama nema njihovih sunarodnika. Ta tematika nikad nije došla na dnevni red jer predstavnici Beograda nisu pokazali interesovanje za Srbe tog grada. Potrebno je samo deminirati i obnoviti šetalište da tokom rata traumatizovani muslimani Sarajeva - a to su i bivši komandanti vojnih jedinica i koncentracionih logora, ministri, ratni zločinci i ubice - komotno šetaju površinama ispod kojih se, po mnogim srpskim slutnjama, sakrivaju tajno pokopani posmrtni ostaci u logorima i na drugim mestima pobijenih Srba. Zahvaljujući pomoći Beograda, Sarajlije danas slobodno šetaju, bez straha da će nagaziti na možda i vlastitu eksplozivnu napravu koju su tokom rata postavili da ne bi Srbi iznenada s te strane ušli u grad.

* Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, član Predsedništva BiH Mladen Ivanić i gradonačelnik Nenad Vuković, nedavno u Istočnom Sarajevu / Foto Tanjug / Dragan Kujundžić

Dve godine pre opisanog događaja sarajevski Srbi su pokušali da preko Udruženja iseljenih i raseljenih Sarajlija prikupe sredstva i obezbede potrebne dozvole za podizanje spomenika svojim žrtvama, stradalim članovima njihovih porodica, prijateljima, kolegama sa posla i sugrađanima. Tim povodom su 21. avgusta 2001, znači dve godine pre posete gospođe R. Hrustanović, zatražili odobrenje od visokog predstavnika međunarodne zajednice za BiH, Austrijanca Volfanga Petriča, bez koga Srbi ništa nisu smeli da preduzmu. Gospodin V. Petrič se oglasio nenadležnim i podnosioce zahteva uputio na muslimansku upravu grada, a muslimansko rukovodstvo je taj zahtev odbilo. Dve godine kasnije u Beogradu su primljeni kao dragi prijatelji. Tim odbijanjem su pored ostalog prikrili ogroman falsifikat o broju srpskih žrtava koji se još održava u javnosti. Po njihovoj zvaničnoj evidenciji, u Sarajevu je život izgubilo 3.573 građana srpske nacionalnosti, a u našim spiskovima se nalazi 7.428, ili skoro duplo više imena Srba koji su stradali u ovom gradu.

PROČITAJTE JOŠ: Analitičri o BiH: Dok je narod siromašan političari i dalje jure ratne ciljeve

Tek kad se sagleda šta su sve Srbi iz Sarajeva pretrpeli tokom rata i šta im se događalo posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma - od strahovitih stradanja i žrtava do ignorisanja od nekih predstavnika vlastitog naroda - može se sagledati koliko za njih i za taj grad znači poseta predsednika Aleksandra Vučića. Svakako da je to već sada u letopisu Srpskog Sarajeva upisano velikim slovima. On je time i nama Beograđanima bar donekle ublažio sramotu koju su nam ne našom voljom svojevremeno naneli naši zvanični predstavnici.