Miloš Obrenović prvi ekolog u svetu

VELIKA priča o uzdizanju obnovljene Srbije iz zapustele divljine u modernu državu još uvek je malo poznata. Bilo je to vreme kada su doseljenici, potomci Srba koji su iz otadžbine otišli u vekovnim seobama, ponovo mukotrpno krčili prostore za sela i puteve u "okeanu srpskih šuma", kako je našu zemlju 1833. video francuski diplomata i putopisac Lamartin.

Posle uspeha Drugog srpskog ustanka, u Beogradskom pašaluku, koji je bio cela Srbija, živelo je oko 120.000 poreskih glava, odnosno muškaraca hrišćana od sedam do 80 godina. Austrijski arhivi navode da je oko 80 odsto teritorije bilo pod gustim, starim, hrastovim šumama. Pruski oficir, plemić i putopisac Oto Dubislav fon Pirh divio se srpskim šumama i smatrao je da će njihovo mudro korišćenje doneti bogatstvo zemlji koja se razvija.

- Savršena tišina vlada u Šumadiji. Nijedne ptice pevačice, samo jedva čujan šum vetra koji njiše talase od lišća. Sveto drveće, od kojeg se svako u danima opasnosti pretvara u hajduka, kao da je bilo potpuno crno pod plavim nebom. Poslovica veli: Ko obori jedno drvo, ubije jednog Srbina. Ove šume, u kojima prebivaju vile i mala božanstva, oživljavaju sećanja na bića koja smo voleli a kojih više nema - setno je opisao franuski putopisac Žozef Renak ostatke prašuma u Šumadiji, kroz koju je prošao u drugoj polovini 19. veka.

Danas je tek nešto više od četvrtine Srbije pokriveno šumom, što je daleko ispod prosečne šumovitosti evropskih zemalja od 46 odsto. To pokazuje da nije poslušan savet i zavet knjaza Miloša, koji je ubrzo po stvaranju autonomne kneževine pokušao da zaštiti šume. On je bio zgrožen nestajanjem zelenih tvrđava koje su vekovima bile utočište i svetilište Srba. U doba osmanskih progona, kao seoska crkva i zborište najčešće je korišćen upravo prostor pod krošnjama svetog drveća, starih hrastova zapisa. Uništavanje prirodnih bogatstava Srbije, kojima su se divili zapadni putopisci, Miloš je pokušao da zaustavi na Spasovdan 1837, kada je sazvao skupštinu i u uvodnoj besedi ponovio - Ko obori jedno drvo, ubija jednog Srbina. Nepismeni knjaz se pokazao kao dalekovidi prvi ekolog i urbanista Srbije, pokušavajući da uvede zakon o uređenju sela koji podrazumeva da se raštrkane kuće ušore, urede i grupišu.

- Nevolja je naš narod prinuždavala, te se morao po šumama, gudurama i vrletima kriti i kojedkud sebi kuće graditi. Kako se nevolja ova počela umanjivati i iščezavati, narod se naš umnožavao, osiguravao i bolje nastanjavati počeo, obogaćivajući sebe raznijem dobrima zemnim. No što se on većama umnožavao i rasprostranjavao, to je sve veću štetu sebi činio. Tolike se šume utamaniše, tolika zemlja beskorisna leži. Kuće ostadoše na daleko, zbog čega nit sused sa susedom ne može ni sastajati se ni porazgovarati, nit jedan drugom šta pomoći može - ubeđivao je Miloš skupštinu da prihvati zakon.

Naime, posle pobede u Drugom ustanku, "Srbija slobodija", u kojoj nije bilo plemića velikoposednika i gde je svako mogao da ima onoliko zemlje koliko je iskrči, postala je magnetski privlačna. Statistika navodi da je proporcionalno veličini teritorije mlada srpska država u 19. veku imala najveći procenat useljavanja posle Sjedinjenih Američkih Država. Kolonisti, u najvećem broju stočari iz dinarskih predela, počeli su da grade veoma raštrkana sela starovlaškog tipa. Začuđeni savremenik Vuk Karadžić je govorio da neka od njih zauzimaju prostor "veći od Beča".

Kako su se porodice širile i živele u sve većem blagostanju, blagorodnog drveća je bilo sve manje, kao i zajedničkih pašnjaka. Pohlepa je uzimala danak, drevne šume su neplanski i nemilosrdno krčene radi njiva i livada, i svako je postavljao svoje mnogobrojne međe i ograde oko udžerica i čatrlja. Tako je nestalo prostranstvo na kome su pasla mnogobrojna zajednička stada, stoke je bilo sve manje, a ljudi su živeli sve teže. Knjaz Miloš je na to upozoravao, ali nije bio ozbiljno shvaćen, pa je ružan običaj divlje gradnje, neracionalnog zauzimanja zajedničkog prostora i uništavanja zelenih površina opstao do današnjih dana.

Kao i danas, ni u Miloševo vreme prosvetiteljski govori nisu donosili ozbiljniji učinak. Spasovdanska skupština je odbila Milošev zakon o uređivanju sela, a odlučni knjaz je tad rešio da se na drugi način bori protiv primitivizma i zaostalosti. Njegovi momci i vojska, koji su već sa uspehom sakupili dobrovoljce za krčenje i izgradnju puteva, s jednakim elanom počeli su da pomažu u ekologiji i urbanizaciji Srbije.

ŠUME SAČUVALE NACIJU

Srbija je početkom 19. veka bila oštro podeljena.

- Usred "okeana srpskih šuma", kako ih Lamartin naziva, nailazilo se s vremena na vreme na proplanke iz kojih su se uzdizali visoki jablanovi i minaret. Među njima i oko njih čamili su naši oboreni gradovi i porušene i opustošene varoši s turskim, grčkim, cincarskim i već odnarođenim srpskim stanovništvom, koje se nosilo kao i Turci i živelo po turski - zapisao je veliki etnolog Tihomir R. Đorđević.

U šumskim prostranstvima krila se druga Srbija.

RUŠI KUĆU ZBOG KROVA

Knjaz Miloš je imao muke da skine sa srpskih kuća slamu i koru drveta koje su služile kao krovni pokrivač i lako se palile izazivajući katasrofe. Još 1820. on izdaje naredbu:

- Ko god nije dosad pokrio svoj dom s ćeramidom ili daskom, ima do dva meseca da je pokrije, ako ne želi da mu se kuća iz temelja razvali.

Istu naredbu ponavlja i 1821, posle serije požara koji su izazvani paljenjem slamnih krovova.

- Da svaki svoju kuću slamom pokrivenu, sad daskama ili ćeramidom pokrije, a ko ne posluša, da mu se kuća otkrije i ostane tako dok ne napravi krov od šindre ili crepa - naredio je Miloš. Odluku o raskrivanju kuća nadzirali su njegovi opasni gardisti, pa su krovovi Srbije ubrzo bili napravljeni od šindre i crepa.