Sudbinski znakovi nagoveštavali tragičnu smrt kralja Aleksandra!

BEOGRAD, 28. juna 1921. godine. Zvone zvona na svim crkvama, blago sunce obasjava prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na sve strane muzika, pesme, narod u svečanom ruhu preplavio ulice. Iz Novog dvora pojavljuje se automobil u kome sedi 34-godišnji regent Aleksandar Karađorđević u oficirskoj gardijskoj uniformi. Automobil lagano vozi prema Sabornoj crkvi gde će biti održano blagodarenje. Narod oduševljeno pozdravlja svoga kralja koji je toga dana i zvanično proglašen za dinasta.

Kape lete uvis, cveće se baca pod točkove "pakarda" u kome sedi Karađorđević, koji je, čini se, obnovio Dušanovo carstvo. Njegovo lice je ozbiljno, i tek poneki osmeh sine kao otpozdrav na oduševljenu ljubav svoga naroda u kojoj uživa i koju oseća svim svojim čulima. Automobil iz sporedne ulice skreće prema glavnoj. U tom času, jedan čovek istrčava iz mase i prisutni vide neki predmet kako leti prema "pakardu" i pada iza automobila. Vide se plamen i dim, ali zbog žagora skoro da niko nije čuo eksploziju. Konjanik Kraljevske garde pada teško ranjen. Još neka lica, iz pratnje i okupljenog naroda, bivaju lakše ranjena. Atentator pokušava da pobegne. Mladić, po zanimanju kovač, uspeva da ga dohvati i čvrsto ga steže dok ovaj uzvikuje: "Živela svetska revolucija! Kralj mora umreti!" Neko ga udara u lice. Narod bi da ga linčuje. Stvorio se veliki metež. Žandari i policajci stižu i odvode ga.

NA SASLUŠANjU atentator kaže da mu je ime Spasoje Stejić, da je po ubeđenju komunista. Priznaje da nikada nije video svoga šefa naredbodavca, ali zna da taj živi u Austriji, odakle često dolazi da bi rukovodio partijom. Stejić još izjavljuje da mu je poznato da je odluka o smaknuću kralja doneta u Moskvi.

Neku godinu pre atentata regentu Aleksandru počinju da stižu poruke iz Beča. Sadržaj je uvek isti: "Bićeš ubijen!" I još jedna rečenica: "Osvetićemo Apisovu smrt". I uvek isti potpis: Mustafa Golubić. Posle Stejićevog neuspelog pokušaja ubistva kralj traži od austrijskih vlasti zaštitu. I Mustafa Golubić biva proteran iz prestonice severnog suseda nove kraljevine.

Pet godina pre nego što je bačena bomba u Beogradu promašila cilj, Aleksandar i njegovo okruženje, obelodanjuju navodni pokušaj ubistva srpskog regenta, kod Ostrove, u Grčkoj 11. septembra 1916. godine. To će biti povod za Solunski proces na kome su na smrt streljanjem osuđeni Dragomir Dimitrujević Apis i njegovi saradnici, major Ljubomir Vulović i dobrovoljac Rade Malobabić. Taj usud pratiće Aleksandra do kraja života. Na njega će biti izvršena još tri atentata. U Beogradu, Zagrebu i onaj kobni - u Marselju.

Dvanaest godina posle beogradskog atentata kralj Jugoslavije odlazi u Zagreb da tamo, 17. decembra 1933. godine, proslavi svoj rođendan. Ante Pavelić je, inače, čekao prvu pogodnu priliku za neposrednu akciju. I ta prilika mu se ukazala. Iz Italije upućuje dvojicu dobro obučenih terorista, Petra Oreba i Ivana Herničića, da ubiju kralja Aleksandra. Njihov zadatak je da poput Stejića bace bombu na autobil u kome je kralj. Ali, akciju je uspešno sprečila jugoslovenska policija i uhapsila atentatore.

ATMOSFERA u Zagrebu slična onoj u Beogradu na Vidovdan 1921. godine. Hiljade i hiljade ljudi tiska se po ulicama. Ono što iznenađuje mnogobrojne posmatrače iz diplomatskog kora je veliki broj mladih ljudi. Kada su se kraljeva kola uputila od Kolodvora, preko Zrinjevca, ka Jelačićevu trgu, čulo se izdaleka, pa bliže, urnebesno "Živio". Zagrepčani, vični dočeku vladara, neće da se obrukaju pred kraljem. Dočekivali su oni Habzburgovce i znaju kako se to radi. Sa istim oduševljenjem pozdravljaće deceniju kasnije ulazak Nemaca u njihov grad, pa potom Josipa Broza, a zatim i Franju Tuđmana.

Ustaški atentatori, kada su videli šta se dešava na zagrebačkim ulicama, povlače se i odlažu ubistvo za dan-dva, ali uleću pravo u ruke policiji. Te iste večeri na prijemu u hotelu "Esplanada", dok su se oko njega "tiskali" viđeniji Zagrepčani, Aleksandar saznaje da je bio meta Pavelićevih terorista i da je slučajno izbegao smrt. Sutradan, u pratnji samo jednog ađutanta prošetao je Ilicom, žilom kucavicom hrvatskog glavnog grada.

Trećeg dana boravka u sedištu Savske banovine prisustvovao je, skriven iza zavese, saslušavanju uhvaćenog atentatora. Čuo je od ustaše Oreba da je u Zagreb doputovao iz Italije sa zadatkom da ga ubije. Prema sećanju savremenika, jugoslovenski vladar bio je posle toga primetno neraspoložen. Sledećeg jutra, dok mu je poslužitelj Zečević pomagao da obuje čizme, kralj je naprasno naredio da odmah saopšti predsedniku vlade Srškiću i maršalu dvora đeneralu Dimitrijeviću, da se dalja poseta Zagrebu prekida, a ceo program i svi prijemi otkazuju.

- U roku od dva časa polazimo za Bled!

MALA svita putuje za Bled. I tamo 5. janura 1934. godine piše testament koji će biti otvoren tek posle njegovog ubistva u Marselju. Čim je bračni kraljevski par stigao u dvorac "Suvobor" u Beograd je javljeno da tamo dođe ruska grofica Nađa, koja je bila čest gost kraljevskog doma. Po svedočenju dvorske dame, gospođice Mirke Grujić, groficu Nađu su nazivali "ženskim Raspućinom". Grofica, omalena starica zbrčkana lica, drhtavih ruku i sugestivnog orlovog pogleda, nije prognozirala ružičastu budućnost kralju. Navodno, posle jedne burne seanse sa groficom Nađom, Aleksandar Karađorđević odlučuje da napiše testament.

Deset meseci kasnije, u admiralskoj kabini, na razaraču "Dubrovik", kraljev momak Zečević iz kožnog kofera je izvukao pancirnu košulju. Kraljica Marija je rekla poslužitelju, prilikom ispraćaja muža iz Zelenike, da po svaku cenu nastoji "da kralj u Francuskoj stalno nosi čeličnu košulju, što ga može spasiti ako neki atentator pokuša da puca".

Nadomak Marselja, "kraljev momak" je ustao i, držeći metalnu košulju rukama za obe ivice, obratio se svom vladaru:

- Vaše veličanstvo, kraljica je rekla...

Kao što je "momak" Zečević docnije ispričao, jugoslovenski monarh je odlučno odbio da obuče ovu košulju:

- Ostavi to Zeko, ne umire se bez sudnjeg dana!

To je rekao 9. oktobra 1934. godine, upravo na svoj "sudnji dan", pred atentat u Marseju, u kome će uz kralja izgubiti život i ministar Bartu.

Možda je Aleksandar Karađorđević i suviše verovao u svoju "srećnu zvezdu" i da će izbeći atentat kao prethodna dva u Beogradu i Zagrebu. Kada se opraštao od kraljice Marije, skinuo je veliki srebreni prsten, koji je navodno pripadao caru Dušanu, i na kome je na staroslovenskom pisalo "Ko ga nosi - bože pomozi", i stavio joj ga u ruke. Verovalo se da taj prsten čuva Aleksandra...

Faksimil Aleksandrovog testamenta pisanog na Bledu

BOŽJE PREDSKAZANjE

MITROPOLIT Dožić, kasniji patrijarh SPC, u svojim memoarima je zapisao:

- Ban Zetske banovine i ja pošli smo zajedno sa pratnjom da ispratimo kralja do mora i ukrcavanja na brod "Dubrovnik". Kralj je putovao bez kraljice Marije. Ona je trebalo da ide vozom jer ne podnosi more. Tako isto, knez Pavle vratio se u Beograd. Pri prolasku kroz Boku svratili smo u manastir Savinu. Kralj je lično izrazio želju da zapali sveću. On je prišao zvoniku i uzeo uže obema rukama da zvoni. Umesto da zvona zvone dobrodošlicu, ona su zvonila smrtni slučaj, odnosno zvonila su kao da je neko umro. Ova čudna pojava celu je pratnju sledila i na sve prisutne ostavila težak utisak. Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od kralja da ga ne bismo oneraspoložili na njegovom putovanju. Ja sam s banom i usput u kolima rđavo predviđao kraljevo putovanje. Naročito ovaj sudbonosni slučaj sa mrtvačkim zvonjenjem. Složili smo se da u životu ima često puta sudbonosnih znakova, koje Bog otkriva ljudima, kao što je bio slučaj sa kraljem Aleksandrom u manastiru Savini - pisao je mitropolit.