“Vaskrsnuo“ kao Stefan

STANKO Vučković (59) iz Mrkonjić Grada, bivši kamiondžija „Tranšpeda“, koji je na četiri točka prošao celu Evropu, Rusiju, Azerbejdžan, ratnik i ranjenik u poslednjem ratu na prostorima Bosanske krajine, posle teškog ranjavanja - nestao je. Razočaran, spakovao se i „vaskrsnuo“ u Stefana, koji je kao iskušenik ušao u manastir Veliku Remetu i postao njen iguman.

Arhimandrit Stefan Vučković, starešina manastira Velika Remeta na južnim padinama Fruške gore, prvi put za novine priča o „prošlom životu“. Kaže da je želeo da se zamonaši, jer mu je civilni život bio prazan. Tražio je mirno utočište, gde će moći da proširi svoje duhovne vidike. Posle teškog ranjavanja u Jajcu, oktobra 1992. godine, kada su ga ratni drugovi odneli u mrtvačnicu i otpisali iz živih, „vaskrsnuo“ je i odlučio da obuče monašku odeždu. Postao je monah sa 40 godina.

„Bivši“ Stanko rođen je na Vučjoj Glavi kod Mrkonjić Grada. Kao momak, pred služenje vojnog roka, pokušao je da u Austriji zaradi za hleb, ali mu nije pošlo za rukom. Vratio se i seo je za volan „Tranšpedovog“ kamiona. Stasiti Stanko krstario je Evropom i Azijom, sve do početka devedesetih, kada se vratio u rodni grad da sa meštanima čuva kućni prag.

- Mi Vučkovići smo deo crnogorskog plemena Drekalovići. Čast nalaže da se brani svoje, ali u tom ratu najteže je bilo biti ratnik i čovek. Srećom, prošao sam čistih ruku, a posle ranjavanja, dobrih godinu dana lečio sam nogu samo da bih je sačuvao - priča monah Stefan. - Posle jednog granatiranja, zakačio me je geler i dobro mi pocepao levu nogu. Počeo sam da se znojim i ubrzo sam se onesvestio. Bilo je tu mnogo mrtvih, a moji saborci računajući da i od mene nema ništa, zajedno s njima, strpaše me u mrtvačnicu. Ležao sam na jednom stolu i posle nekoliko sati počeo sam da dolazim svesti - priča iguman Stefan. - U previ mah nisam znao gde sam. Prijatelji su bili u šoku. Tada sam odlučio da promenim život.

Razočaran u ono što je proživeo u ratu, svoje i stradanje drugih ljudi, rane i bol, ništa više nije bilo isto. Kamion ga nije privlačio, ljudi su postali nervozni. Reši da preseče - muški. Pozdravio se sa najbližima i zakucao na manastirska vrata, u mestu u kom je jednom već bio kada je imao 27 godina.

Tadašnji starešina Velike Remete arhimandrit Danilo, veoma star i još dve monahinje, uverili su se da u bivšem Stanku, a sada Stefanu imaju odličnog saradnika. Čoveka koji ne beži od posla, čoveka koji brzo uči i koji se ne odvaja od knjige. Tako je 1997. Stefan Vučković, rukopoložen u monaha, da bi danas bio iguman obnovljenog manastira Velika Remeta, koji svakim danom sve više zahvaljujući njegovom i naporu 12 monaha i monahinja, pored verskog, postaje i kulturni centar.

- Radimo mnogo, još obnavljamo ono što je u Drugom svetskom ratu porušeno, ali smo okrenuti izdavačkoj delatnosti, prosvetiteljstvu. Danas ljudima treba lepa reč, razgovor, podrška... Tu smo, uvek spremni da pomognemo. Vrata manastira svima su otvorena - priča iguman Stefan dok šetamo manastirskim kompleksom.

Očigledno da je Stefan našao svoje mesto, zadovoljan je životom i zato je spreman da svakom ko navrati izađe u susret, pruži pomoć, ili mu bar udeli koristan savet.