Žrtve nasilja spasavaće policajci

DESETINE žena u Srbiji svake godine budu ubijene u porodično-partnerskim odnosima, a samo od početka 2017. evidentirano je devet žrtava femicida. Broj teško povređenih i onih koje trpe psihičku torturu meri se stotinama. Ipak, te stravične brojke mogle bi da se smanje kada od 1. juna počnu da se primenjuju nova pravila za nasilnike, u okviru Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Ključ rešenja, nadležni su saglasni, leži u koordinisanom radu svih službi i individulnom planu zaštite. Novi zakon predviđa hitne mere, pre svih da se nasilnik udalji iz stana ili kuće i zabrani mu se svaki oblik komunikacije sa žrtvom kako bi se ona na taj način zaštitila i osnažila, i dobila dovoljno prostora da se osamostali. Broj krivičnih prijava raste iz godine u godinu, mada ostaje otvoreno pitanje da li je to zbog toga što su žrtve ohrabrene ili je društvo sve nasilnije.

- U 2016. bilo je podneto 5.840 krivičnih prijava zbog nasilja u porodici, 2015. taj broj je bio 5.255. U 2014. godini podneto je 3.738 prijava, a u 2013. 3.668 prijava, i upravo te godine se beleži nagli porast broja prijava - otkriva Jasmina Puhača, zamenica načelnika Odeljenja za prevenciju i suzbijanje nasilja u po­­rodici u Upravi kriminalističke policije MUP.

Ova služba policije radi kao zasebna jedinica od januara 2016, jer je prepoznato da je potrebno da se porodično nasilje sagleda kroz sve oblike nasilja u okviru porodice i u partnerskim odnosima kao što su ubistvo, teško ubistvo, silovanje, teške telesne povrede, lake telesne povrede i slično.

- Smatram da smo kao društvo postali otvoreniji i da se o ovom problemu kroz medije, u školama, na lokalnom nivou takođe priča - nastavlja Jasmina Puhača. - Država je poslala jasnu poruku da se takvo ponašanje ne odobrava, da je nasilje kažnjivo i da porodično nasilje nije samo porodična stvar.

S obzirom na novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji će početi da se primenjuje od 1. juna 2017. godine, planirano je da određeni broj policijskih službenika prođe dodatnu specijalizaciju u ovoj oblasti, a koji će postupati u skladu sa Zakonom. Njih 410 ispratiće program koji je pripremila Pravosudna akademija a sprovodi ga Kriminalističko-policijska akademija. Obuke su u toku i sprovode se u dve faze, kao teorijski i praktični deo. Posle toga će policijski službenici steći licencu da postupaju u skladu sa odredbama zakona. U toku prošle godine održani su sastanci u policijskim upravama u Srbiji kako bi se uspostavio jedinstven model rada za sve timove koji se bave nasiljem u porodici.

Zakon predviđa dve novine - udaljenje nasilnog člana porodice na 48 sati iz stana ili kuće i zabranu komunikacije i prilaženja žrtvi. One mogu biti izrečene zajedno ili odvojeno.

- Ako javni tužilac ne prepozna da u prijavljenom događaju ima elemenata krivičnog dela, a policijski službenik proceni da ipak postoji rizik, on ponovo tužioca obaveštava o tome da ima ispred sebe potencijalnog izvršioca. Dakle, policajac je taj koji donosi listu rizika - da li je bilo ranijih prijava, koristi li alkohol, drogu, da li ima oružje i dr. I na osnovu toga može da izrekne jednu od hitnih mera, ili obe u isto vreme. Procena rizika se donosi u prvih osam sati, nakon čega se odlučuje o ovim merama. One pre svega imaju preventivni karakter kako bi se žrtva porodičnog nasilja zaštitila - naglašava Puhača.

Udaljenje nasilnika iz stana je velika odgovornost za policijskog službenika, ali samo postojanje zakona ima preventivnu ulogu, kažu u MUP. Žrtva ostaje u svom okruženju i dobija vreme da se “snađe”.

- Radnici Centra za socijalni rad, kojima je u nadležnosti zbrinjavanje žrtve, s kojima blisko sarađujemo, što je uređeno i protokolima, mogu žrtvi da ponude smeštaj u Sigurnoj kući. To funkcioniše u Beogradu i većim gradovima koji imaju Sigurne kuće, ali u malim sredinama to je problem.

Postoji 13 kuća na teritoriji Srbije. Žene iz okoline Pirota, ali i Zaječara, idu u Niš. Međutim, kako kaže naša sagovornica, žene koje imaju imanje, zemlju koju obrađuju, gde su im ostala deca, uglavnom odlučuju da ostanu u svom domaćinstvu ili mu se vrate posle smeštanja.

Prošle godine, u 44 porodična ubistva, prema zvaničnim podacima MUP, od 52 žrtve njih 36 su bile osobe ženskog pola. Među njima najviše supruga, venčanih i nevenčanih, sadašnjih i bivših - čak 20. Iako nisu pošteđene ni bake, sestre, majke i ćerke, krvavi naslovi u medijima odnosili su se uglavnom na tragične sudbine žena koja su posle dugogodišnjeg maltretiranja ubijene. U Mreži “Žene protiv nasilja”, ispred Autonomnog ženskog centra, ističu da se takva tortura i dalje u svesti ljudi tretira kao privatna stvar.

- Dobar je domaćin, miran komšija, pa neka sa svojom ženom radi šta hoće, vlada uverenje - priča Vedrana Lacmanović iz ove organizacije. - Još uvek se veruje da je ona kriva. Standardne predrasude su: da hoće, otišla bi, šta se petljala sa njim, i slično. Pritom, nasilje se prikazuje isključivo kao fizičko. Žrtva je tek ako ima modricu, što je pogrešno. Nasilje nikad ne počinje fizički, već vrlo perfidno. Naime, žena gubi samopoštovanje usled psihičkog zlostavljanja, počinje da veruje da ga je zaslužila, i onda više nema resurse da prepozna nasilje.

Prema podacima ove organizacije, u trećini slučajeva femicida institucije su imale saznanja o nasilju koje je žena trpela pre nego što je ubijena. Kao negativan primer navode slučaj porodičnog nasilja koji je prijavljen 2013. Dve godine kasnije žena je ubijena, a njena porodica je u isto vreme dobila sudski poziv povodom prve prijave, u trenutku kada je počinjalo suđenje za ubistvo.

- Krivica se svaljuje na ženu i dešava se da institucije prebacuju odgovornost na nju. Podrška je ključna, a ne samo da se fokusiramo na nasilnika i sankcije koje mu sleduju - objašnjava Vedrana.

Posledice dugogodišnjeg zlostavljanja mogu biti beznađe žrtve, često i zdravstveni problemi.

- Žena je kriva, čak i kada je mrtva. Ne postoji razlog za nasilje, a putem medija se šalje poruka da postoji razlog za ubistvo - kaže Sanja Pavlović iz Mreže “Žene protiv nasilja”. - Umesto kritički da se postave, mediji presuđuju. Opisivanjem nasilja do najsitnijih detalja, daju se ideje nasilnicima i insistira se na brutalnosti. U medijima je fokus na nasilju prema ženama koje su javne ličnosti, a ne piše se o fenomenu i mehanizmima nasilja.

Kako kaže Sanja Pavlović, nasilje ne treba predstavljati kao svađu, tražiti uzroke u siromaštvu, zloupotrebi alkohola, jer posle smrti žena tako postaje žrtva po drugi put.