LJubivoje Ršumović (80), jedan od naših najvećih pisaca za decu: Mladi ne vole popovanje

"Zahvaljujući" virusu korona, on danas privodi kraju pisanje desete knjige pesama "Hoću da mi laju oko kuće", ali i sređuje okućnicu. Kada ga pitate da li i dalje piše, on spremno odgovara:

- To je kao da me pitate da li i dalje dišem, i ako dišem - šta najviše dišem. Pisanje je duboko intimna, i nadasve privatna stvar. Alen Boske, francuski pesnik, napisao je: "Ono što jesam - nepotrebno je onome što pišem. Pesma izmišlja svog pesnika." Dakle, i dalje pišem, a šta najviše - teško je reći. Završavam jednu dramu, "Pelikan u pustinji", sa starozavetnom temom, po skrivenim motivima "Pjesme nad pjesmama". A, treću knjigu "Fazona i fora" sam predao izdavaču i biće objavljena za Sajam knjiga.

Druženje sa učenicima osnovnih škola u prestonici koje organizuje već duže vreme pričinjava mu veliko zadovoljstvo, a Ršum se trudi da njihovi razgovori uopšte ne liče na klasična predavanja.

- Znam iz ličnog iskustva da mladi ljudi ne vole kad im se nešto "predaje", u smislu "popuje". To su neke zastarele metode iz vremena Jove Zmaja, čije su pesme često začinjene plemenitim, ali nama danas pomalo dosadnim, poukama, porukama i popovanjima. Trudim se da se ne pravim pametniji od njih, već da ih uputim na izvore znanja, mudrosti i pameti. Znanje do koga oni dođu uz malo truda, recimo čitajući knjige Uroša Petrovića, ili moje "Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke", ostaće u njima za ceo život. Kako oni reaguju na to? Njihova radoznalost reaguje, tera ih da razumeju i odgonetnu to što im mi poručujemo.

Iako ga svi dobro znamo kao pisca dečjih pesama, njegov prvi susret sa pisanjem išao je u sasvim drugom smeru. Da miševi nisu nagrizli njegove prve pisane redove, možda bi ga danas predstavljali kao čuvenog srpskog romanopisca.

- Kada sam pročitao knjigu "Kroz pustinju i prašumu" imao sam deset godina, i toliko mi se dopala da sam počeo da pišem nastavak, bez pitanja nobelovca Henrika Sjenkjeviča - priseća se Ršumović. - U tom drugom delu, ja sam u Africi bio sa Stašom i Nelom, sa njima sam jahao slona, borio se protiv nekih loših beduina, i voleo Nelu više nego što je u prvom delu voli Staša. Ubrzo sam morao da idem u Čajetinu u prvi razred niže gimnazije, pa sam svesku sa tim nastavkom ostavio u Ljubišu. Ne znam kako su miševi došli do te sveske, tek kada sam na polugodištu došao u Ljubiš i moja sveska i Sjenkjevičeva knjiga bile su izgrickane. Tad sam se batalio pisanje romana, i počeo da pišem pesme.

Trenutna okupacija su mu unuci, koji ga posećuju na "slobodnoj teritoriji", pa ima pune ruke unuka. Otkriva nam da se vreme u selu ne provodi, nego koristi, a on ga je iskoristio tako što kosi travu, a stigle su i kruške viljamovke, pa ih priprema za rakiju.

Iako su ga sudbina i put odavno doveli u prestonicu tadašnje velike Jugoslavije, gde i danas živi i stvara, Ljubivoje Ršumović nije zaboravio rodni Ljubiš na obroncima Zlatibora.

- Čim pobedimo virus korona, eto mene opet u Ljubišu. Deset dana boravka tamo produžava život za dve godine. To je šansa koja se ne propušta - završava Ršum.