Zbunjeni smo, vreme je da lekari preseku “čija je poslednja”: Kome verovati kad je korona u pitanju

ČIM su popustile zvanične stege i prestale da važe zaprećene sankcije za nepoštovanje mera zaštite od virusa korona, narod je masovno, većinom bez maske, pohrlio na ulice, u kafiće, tržne centre... U atmosferi kao posle oslobođenja, preporučenu socijalnu distancu od dva metra ni iskusan žongler ne može da održi.

Čini se da su baš na tom utisku i utemeljeni strahovi epidemiologa da bi, posle preteranog relaksiranja, moglo da bude više obolevanja od kovida 19, pa zato i novog pooštravanja mera.

A baš na ovakvoj atmosferi epidemiolozi sad mogu da vagaju meru svog uticaja - kome se više veruje? Onima koji su insistirali na školskom modelu suzbijanja zaraze, i sad nam, u 10 nedelji epidemije, spočitavaju da najveća odgovornost više nije na državi, nego na svakom pojedinačno? Ili su prihvaćeniji stavovi da "virus nije opasniji od gripa", i da bi sada, kada je izgubio snagu, "svi trebalo da izađu napolje i zaraze se". Posle dva meseca nadgornjavanja, čini se da bi, napokon, bilo vreme i da se preseče "čija je poslednja" - epidemiloška, pulmološka ili lekara kliničara.

Možda smo svi generalno relaksiraniji: ovde niko nije video pune bolnice kao u Lombardiji, lekari nisu bili pred izborom koje pacijente da stave na respiratore kojih nema dovoljno, tela preminulih nisu držali na ledu dok da ih sahrane...

Zbunjeniji, svakako, jesmo. Ne zbog toga što nismo dovoljno prosvećeni da shvatimo šta je pandemija, i da se sa novim virusom, neminovno, luta i u dijagnostici i u terapiji. To je u čitavom svetu bio i, još uvek je, veliki eksperiment. Sluđeni smo od kontradiktornosti onih koji sve vreme tvrde da odluke donose zajedno, a onda istupaju - pojedinačno. Svakako, i preterano. Kao da nikad nisu čuli da reči treba meriti, a ne brojati.