Komentar: Rusofobija za Vaskrs

NE znam šta je navelo Javni servis Srbije da onomad, usred Strasne sedmice, emituje dokumentarac koji prikazuje predsednika Putina u onako sarkastičnom i iskrivljenom svetlu. Da to, međutim, nije bilo slučajno govori činjenica da je prikazan dvaput iste večeri, i to u "prajm tajmu", pa sasvim otpada mogućnost da neko ko tamo pušta filmove nije znao šta čini.

Tako je osrednji primerak antiputinovske (čitaj: antiruske) propagande pod naslovom "Putinovi svedoci", u režiji Vitalija Manskog (2019), prikazan najširoj srpskoj publici u trenutku u kome nam ekipe ruske državne pomoći danju i noću savesno i bratski pomažu u borbi protiv pandemije.

Glavna politička poruka ovog filma glasi: "Moje svedočenje je veoma važno ne samo za rusko društvo, koje bi trebalo lečiti od opake bolesti, nego i za sve druge zemlje, kako bi izbegle gubitak slobode", izjavljuje Manski. "Veoma je važno razumeti kako i zašto je ljudima oduzeta sloboda, zašto se slažu da koračaju putem neslobode, naročito sada, kada se ovo događa u Rusiji. Verovali smo u budućnost, a dobili mračnu prošlost."

To su završne reči iz ovog filma u trenutku u kome predsednik Putin, prema zapadnim izvorima za februar 2020, uživa podršku između 70 i 80 odsto svojih sunarodnika, naročito u pogledu budućnosti, o čemu Vitalij Manski, očigledno, ima neke svoje podatke. Sve ovo se događa u letonskoj prestonici kuda je Manski prebegao i na čiji je račun režirao ovaj film. Osim Letonske državne televizije, ovde se javlja još i bulumenta zapadnih producenata i davalaca grantova aktuelnom ruskom disidentu, dojučerašnjem redovnom klijentu Kremlja.

Ko je Vitalij Manski? Prilično je poznat u ruskoj prestonici. Jedan moj moskovski prijatelj, filmski reditelj, odmahnuo je rukom i dobacio nešto što bi se beogradskim slengom moglo prevesti kao - "neopevana šlihtara". Posle studija kamere na moskovskom VGIK, osamdesetih, svim silama se trudio da se dodvori vrhovima vlasti, prvo filmom o Gorbačovu, pa onda o Jeljcinu (2001), koji ga je, u paketu, predao Putinu, o čijoj je prvoj pobedi na izborima sačinio novi film. Tom prilikom nasnimio je materijal koji nije zaboravio da prenese u Rigu (najzanimljiviji pasaž ovog filma događa se unutar Jeljcinove porodice u noći Putinove pobede 26. maja 2000. godine, kada su svi čekali da se novi predsednik javi telefonom, a ovaj to nije učinio).

Sedeći sve vreme sa Jeljcinom, Manski je grozničavo smišljao put ka novom gazdi. Na ostvarenju sna o "dvorskom reditelju", predsedavao je ili bio član svih mogućih državnih komisija koje su delile milione, postao funkcioner svih fondova (iz kojih se i sam bogato alimentirao), zamenik predsednika Saveza filmskih radnika Ruske Federacije, član svih mogućih foruma i akademija, predsednik dva filmska festivala u Moskvi, na kraju i glavni urednik dokumentarnog programa prvog kanala ruske državne televizije Rusija, sa neograničenim ovlašćenjima... Bio je naravno bigotni ruski patriot. Tokom druge decenije stoleća dodijao je i vlasti i kolegama, i aktuelni ministar kulture Medinski počeo je da mu smanjuje dotacije.

Tada je Manski zaigrao na "ukrajinsku kartu" i počeo da protura glasove kako je diskriminisan kao Ukrajinac jevrejskog porekla (rođen je 1963. u Ljvovu, prestonici Zapadne Ukrajine), što je imalo i još uvek ima izvesnu težinu u "liberalnoj Moskvi", da ne govorimo o inostranstvu. Pri svemu su mu pomagale prestoničke NVO i kriptoagenture iz doba Čubajsa, Kasjanova i Njemcova. Zvuči poznato? Tada je Manski pogrešno procenio i država mu je uskratila svaku pomoć. Jedne noći pokupio je ženu, dvoje dece i sve dragocene "fleške" koje je čuvao i otputovao na filmski festival u Rigu, odakle se više nije vratio.

"Dobiti papire u Rigi lakše je nego uvesti klimu u Moskvi", hvalio se uspešni disident, već uveliko pretplatnik letonskih i evropskih grantova, zvanično član "rastućeg broja prognanih kulturnih i intelektualnih radnika koji se bore za slobodu izražavanja u Rusiji", i sastavljač novog, sasvim različitog filma o Putinu, koji je sada, u elitnom terminu, prikazao i Javni servis Srbije.

Onaj ko je stavio ovo delce u vaskršnji program učinio je to sasvim u duhu aktuelnog političkog kursa RTS. A da se potrudio mogao je da probere i nešto manje providno iz bogate ponude rusofobnog propagandnog smeća, koje se danas vrti po Letoniji, Estoniji, Crnoj Gori i drugim prostranstvima slobodnog sveta.