„Novonastala situacija“

VIRUSNA GLOBALIZACIJA

Dok su se prvopogođeni Kinezi lavovski borili sa koronom, stradali od nje i hteli – ne hteli in vivo isprobavali najrazličitije medicinske, bezbednosne i organizacione mere, ostatak sveta ponašao se gotovo nezainteresovano. Štaviše, ljubomorni, deklinistički Zapad čak je i otvoreno seirio, nadajući se da će to zaustaviti uspon dalekoistočnog džina, te spekulišući o kakvom virusu se radi, kako je nastao i zašto se pojavio (baš) u Vuhanu.

Ali, što bi narod rekao, „igra mečka redom…“ Korona je počela da se širi vrtoglavom brzinom i na ogromna prostranstva. Nije bila obaveštena da nema šta da traži u Evropi jer je ona ujedinjena, snažna, na visokom stepenu kulture i higijenskih navika, niti da nikako ne sme da udari na SAD jer su one vojno najmoćnija svetska sila. Naprotiv, svom snagom obrušila se na sever opuštene Italije, ubrzo je još žešće zahvatila Španiju, potom čitavu EU, SAD i veći deo sveta. Na eksjugoslovenskom prostoru, na opšte iznenađenje, prvi snažan udar pretrpela je najrazvijenija Slovenija, i to ne samo zbog blizine italijanskog žarišta već zato što to više nije „ona Slovenija“. Shvatajući da se približava haos, Svetska zdravstvena organizacija je (tek) 11. marta proglasila pandemiju.

POJMOVNE ESKIVAŽE

U Srbiji je vanredno stanje uvedeno četiri dana kasnije, uz rezignaciju i žalopojke predsednika države kako od tražene i očekivane pomoći iz EU nema ništa. Kao da su nam od nje i do sada samo tekli med i mleko. Nije prošlo mnogo a usledile su rasprave da li je vanredno stanje proglašeno na ustavan način i da li je uvedeno blagovremeno, s obzirom na datum stvarne pojave prvog slučaja infekcije ili „doktorkin lapsus“.

S druge strane, propisane su oštre mere, naročito ograničenog kretanja, okupljanja i snabdevanja u prodavnicama. Ali upozoravajuća obaveštenja na mnogim vratima i izlozima izbegavala su reči vanredno stanje, već su se pojavile različite pojmovne supstitucije kao što su novonastala situacija, trenutno stanje, promenjene okolnosti, postojeća ograničenja i sl. Kao da će opasnost od virusa korona biti manja ako se ublaži kvalifikacija ugroženosti. Ili kao da će se suprotstavljanje epidemiji primeniti selektivno – važiće za jednu, ali ne za drugu prodavnicu. Ili kao da će restriktivne mere moći da se izvrdaju, bez obzira na stroge naredbe. Ili kao da se radi o nekom osećanju kolektivne krivice za pojavu i širenje virusa koja se pak neće priznati ako se napiše novonastala situacija, a ne vanredno stanje.

INDUKOVANA NAVIKA

Terminološka mimikrija (M. Stefanovski) i izbegavanje da se stvari nazovu pravim imenom nije, inače, strana Srbima. I danas, 21 godinu od oružanog napada koji su suprotno međunarodnom pravu NATO i neki susedi izveli protiv SRJ, on se retko naziva agresijom – što po svim pokazateljima jeste bio – već akcijom, intervencijom, bombardovanjem ili kampanjom. Ublažavanjem se sugeriše da su je Srbi izazvali svojom nepopustljivošću. Prećutno pravdanje jeste zbog orijentacije zemlje ka EU, a većina njenih članica su istovremeno i članice NATO-a, pa da se, eto, ne naljute. Strano vojnopolitičko prisustvo, koje je potpuno u službi arbanaškog separatizma u kosovsko-metohijskom delu Srbije, samo naša crkva i pojedini intelektualci eksplicitno nazivaju okupacijom, dok politički prvaci i dalje kameleonski govore o misiji međunarodne zajednice.

Iako se očigledno radilo o oružanoj secesiji uz neposredno učešće stranog faktora, za nestanak SFRJ nekritički se preuzima kvalifikacija srpskih neprijatelja da je to bilo razdruživanje, raspad, disolucija, čak i dekolonizacija, i to usled navodne velikosrpske agresije tokom autošovinistički apostrofiranih devedesetih. A u našoj geopolitičkoj nauci je taj proces odavno definisan adekvatnom kovanicom-neologizmom razbiraspad (M. Knežević). Kako bi se zacementiralo postojanje novih država, nametanje njihove unitarnosti i trajnost nekonsekventnih tzv. AVNOJ-skih granica, ne odustaje se od izraza hrvatski Srbi, bosanski Srbi, crnogorski Srbi, iako postoje samo jedni, jedini i jedinstveni, širom srpskih zemalja na Balkanu rasprostranjeni – Srbi. U stvari, sve to je inercija prilagođavanja rečnika iz vremena jugoslovenstva (naročito titoističkog), na koje se nakalemio postmoderni raspojmovnik. Zato se kao mera suočavanja s prošlošću zahteva prihvatanje termina genocid u Srebrenici, iako to što se desilo nije u skladu s definicijom genocida.

EU KAO MAĆEHA

Uprkos svemu narod je ostao žilav i lucidan, snalazeći se u nedostatku zaštitnih maski onima hand made najrazličitijeg dizajna i oblika – od providnih plastičnih vizira do šivenih u bojama srpske zastave, sa cvetićima, srcima, pejzažima, porukama… Odmah pored obaveštenja o novonastaloj situaciji, u izlozima su se pojavile i patriotske poruke: „Smrt koroni, živela Srbija“! I prema onoj staroj „ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag“, vrlo brzo postalo je jasno ko je ko i šta je šta.

Najviše se obrukala EU, koja je još jednom pokazala da nepovratno klizi u disfunkcionalnost i da nije ništa više od bipolarnog relikta. Od gromoglasno proklamovane solidarnosti i slobode kretanja ideja, ljudi, robe i kapitala nije ostalo ništa. Međusobne granice su postale zatvorenije nego one spoljašnje prema migrantima, a svaka članica se ponaša krajnje sebično. Tako su Češka i Poljska veliki deo kineske pomoći u maskama i drugoj opremi namenjene severu Italije zadržale, mada se to na politički nekorektnom srpskom jeziku jednostavno kaže ukrale. Stoga ne treba da iznenade sve glasniji pozivi u Italiji da se razmisli o istupanju iz EU, tog „legla zmija i šakala“ (M. Salvini). Ništa bolje prema ovoj članici NATO-a od osnivanja nisu se ponele ni SAD, koje su uzele i vojnim transportnim avionom iz baze Aviano odnele pola miliona testova za otkrivanje virusa korona proizvedenih upravo u Breši, središtu zaraze. Opet na primitivnom srpskom to se kaže otele.

SRBIJI S LjUBAVLjU

I Srbiji je EU hitro „humano“ odbrusila da se ne nada materijalnoj pomoći jer nije njena članica. Ništa čudno – setimo se zabrane dostavljanja kiseonika banjalučkim bebama. Tek kada se Srbija okrenula Kini i Rusiji, brže-bolje je u Beograd došlo nekoliko briselskih funkcionera, a obećana su i finansijska sredstva od nekoliko miliona evra. S tragičnim zakašnjenjem. U kritičnom trenutku za taj novac se od medicinski potrepština ništa i nigde nije moglo kupiti. Banalizujući do kraja, novčanica od 50, 100 ili 500 evra ne stavlja se na lice umesto maske i na ruke umesto rukavica, niti se može priključiti umesto respiratora. Ipak, čemu zabrinutost: EU biće sve oprošteno i naš bezalternativni put u njeno okrilje nastavljen kada prođe sve ovo.

Ali u šta će se preobraziti EU posle ovako krupnog iskušenja i neće li virus napraviti još jednu nezakrpivu rupu u njenom brodu koji ionako besciljno luta? Uopšte, šta dolazi u vremenu posle korone? Fraza „više ništa neće biti isto“ kao aksiom se koristi u sve brojnijim i na naučnim postulatima zasnovanim predviđanjima radikalnih kulturnih, demografskih, ideološko-političkih, finansijsko-ekonomskih, geostrategijskih i drugih promena. A Srbi novonastalu situaciju mogu da iskoriste ili kao „veliki šok“ za krupan iskorak napred ili kao opravdanje za ostajanje na pogrešnom koloseku.

(Pečat/Milomir Stepić)